Umetnost

Umetnost na telu

Piše: Sanela Kesegi

S obzirom da je ostalo malo pisanih tragova, ne može se sa sigurnošću potvrditi kada je tačno nastala umetnost tetoviranja. Poznato je da je prva tetovaža otkrivena na takozvanom Ledenom čoveku, čije je još pre 5.200 godina staro zamrznuto telo pronađeno 1991. godine u planinama na italijansko-austrijskoj granici. Na njegovom telu je pronađeno čak 57 tetovaža i to na unutrašnjosti levog kolena, šest ravnih linija dugačkih 15 centimetara iznad bubrega i brojne paralelne linije na zglobovima. Što svedoči da on najverovatnije bolovao od artritisa, te je tetoviran iz terapeutskih razloga.

 Veoma dugo je vladalo verovanje da je ritual tetoviranja započeo tetoviranjem ženskog tela. Tako su najstariji poznati primeri tetovaža bili nekoliko mumificiranih ženskih tela iz Egipta, koja potiču čak 2.000 godina pre nove ere. Često su takve primerke ženskih mumija, misleći kako su nižeg statusa, a tako i bezvredne, arheolozi ostavljali za sobom. Pokazalo se kako je jedna od njih, opisivana kao konkubina, bila zapravo vrhovna sveštenica Amunet.

Veruje se da su u to vreme tatu majstori bile starije žene. Ovakvih primera ima i danas, u onim delovima sveta gde tetovaža predstavlja društveni ritual.

 Iako se veruje da su tetovaže na egipćanskim ženama bile oznake da su - prostitutke, ili su, kako se ponegde navodi, bile oznake i pokušaj da se žene zaštite od seksualno prenosivih bolesti, mnogi misle i kako je tetoviranje u starom Egiptu bio terapeutski ritual, ali i kako je tetovaža imala ulogu amajlije koji je ženu štitio u teškim razdobljima, kao što su trudnoća i porođaj. Česti su primeri tetovaža u području stomaka, bedara i grudi, a motivi su razni uzorci - linije i ilustracije dijamanata. Iako često zamišljamo tamnije tetovaže, u starim civilizacijama podjednako su se, u kombinaciji sa tamnijim nijansama, koristile boje svetlijih pigmenata, kao što je žuta.
Tetovaža ima i u mnogim velikim civilizacijama u istoriji  poput japanske i kineske. U polinezijskoj kulturi, gde tetoviranje ima veliko istorijsko značenje i čija se veština tetoviranja smatra najfascinantnijom u antičkom svetu, veruje se da se „mana" osobe, njena duhovna moć životne sile, pokazuje upravo tetovažom.

Na Havajima su takođe tetovaže, osim ornamentalne svrhe, imale za cilj da očuvaju zdravlje. Umetnost tetoviranja naziva se „kakau", pa je poznato da su se žene tetovirale po rukama, prstima, zglobovima, a ponekad i po - jeziku.
U Indiji i na Tajlandu su, pak, drugačije razmišljali. Tamo su tetovaže takođe prisutne u svrhu zaštite, ali su žene isključene iz obreda. I to ne samo zato što nisu smele da dotiču monahe, nego i zato što su Tajlanđani verovali da je žena i sama dovoljno snažna i da joj ne treba dodatna zaštita.

Stari Grci su umetnost tetoviranja naučili od Persijanaca, a žene antičke Grčke bile su oduševljene idejom tetovaže kao egzotične oznake lepote.
Kroz istoriju je poznata i tetovaža lica, takvih primera ima u Japanu, Polineziji, Novom Zelandu, Grčkoj, a navodi se kako su Eskimke takođe tetovirale kožu lica, tačnije bradu, da bi tom tetovažom iskazale bračni status i pripadnost grupi i grupni identitet. Žene Maora takođe su se tetovirale po licu - najčešće su to bile tetovaže oko nosa i usana, a tetovirale su se kako bi usporile starenje kože i stvaranje bora.

Kao večita isnpiracija ženska lepota ovekovečena je i delima tatu majstora. Tako su mornari često sa svojih putovanja donosili suvenire - tetovaže srca, papagaja, cveća i sirena, a najčešći motiv pripadnika mornarica u Drugom svetskom ratu bile su pin-ap devojke.

Mašina za tetoviranje izumljena je 1891.godine, a tetovaže su put do masa pronašle uz pomoć cirkusa. Duže od 70 godina, s početkom u drugoj polovini 19. veka, cirkusi su unajmljivali potpuno tetovirane ljude da bi ih pokazivali publici. Mnoge žene bile su deo tih parada, a tako su zarađivale za život i - dodatne tetovaže, po kojima su i bile poznate.
Ta tradicija hipertrofirala je početkom prošlog veka u Njujorku otvaranjem tzv. „Frik haus", gde su se platinaste (i ostale) lepotice poput Beti Brodbent pojavljivale u performansima nazvanim „Strange As It Seems", a bile su tetovirane doslovno od vrata do pete.

Danas je tetovaža sastavni deo života. Gotovo svi imaju bar želju, ako ništa drugo da jedna od tih fenomenalnih sličica pronađe adresu i na njihovom telu. Savremena tehnologija, otvorila je vrata umetnicima da rašire svoje vidike, te su danas slike koje tatu majstori stvaraju na ljudskom telu prava umetnička dela. Ipak, ako odlučite da postanete ponosni vlasnici tetovaže, valjalo bi da povedete računa i o njenom značenju.

O samoći…

Autor: MaLena

Veliki Miroslav Antić je u svojoj pesmi Samoća rekao: "Svoju snagu prepoznaješ po tome, koliko si u stanju da izdržiš samoću".

I koliko je samo pesama, knjiga, scenarija koji govore o samoći. O ovom teškom osećanju. O usamljenosti u životu…

Da li se samoća dešava slučajno ili je stvar ličnog izbora? Da li je posledica nekog neuspeha ili razočarenja?

Šta je u stvari SAMOĆA? Kada ostanemo bez prijatelja ili nas ostavi partner(ka) posle duge veze? Jednom sam pročitala rečenicu da prava samoća tek počinje kada izgubimo prijateljstvo sa samim sobom.

Bilo kako bilo, svedoci smo vremena u kome je sve više razvedenih brakova i samih žena i muškaraca. I uopšte onih koji su već izgubili svaku nadu da će se neko ozbiljan pojaviti u njihovom životu. Ljudi sve manje imaju strpljenja i tolerancije jedni za druge, sa prvim nesporazumom se okreću i odlaze pod opravdanjem: "Ma ne pada mi na pamet da ovo trpim". Možda se zato i čudimo kako su opstali brakovi generacija iza nas. Pa verovatno baš zbog toga što je u njima bilo mesta za dogovor, strpljenja za prevazilaženje teških situacija i jak želudac da se istrpi gorak ukus nakon dosta  "progutanih knedli" i sa jedne (ženske) i sa druge (muške) strane.

Jednog kasnog popodneva sedela sam sa drugaricom na kafi, kada je slučajno naišla njena bivša koleginica i pridružila nam se, vidno iznervirana dešavanjima tog dana na svom poslu. Nakon pola sata rekla je: "Danas sam primila platu, kupila sam divne stvari, ali me to samo trenutno ispunjava. Sutra bacim te stvari u orman, zaboravim na njih i nikad ih ni ne obučem. Imam 32 godine, usamljena sam, emotivno potpuno prazna, treba mi dečko". Bila je bar dovoljno hrabra da nam prizna šta je zapravo muči.  I to tako otvoreno prema meni koju jedva poznaje i koju vidi drugi put u životu.

Druga pak devojka, takođe 30-ogodišnjakinja, se isto tako dugo žalila kako joj treba dečko. Posle nekog vremena našla je dobrog dečka iz Novog Sada i zaljubila se. Dečko joj je posle izvesnog vremena zabavljanja predložio da pokuša da nadje posao u NS i da se preseli što je ona kategorički odbila. Da li je htela da se drže za ruke i dopisuju do 40-te? Kaže nam: "Nije on zreo za to", na šta su joj svi rekli koji je poznaju da to nije istina, nego da ona nije spremna da ode od mame i tate i hrabro započne nov i drugačiji život. Rastali su se, a nakon godinu i po dana smo čuli da se dečko oženio. Ona je i sad, nakon dve godine od tad, još uvek sama...

Poznajem ženu od 44 godine, veoma zgodnu, obrazovanu i uspešnu u svom poslu. U trenutcima slabosti mi je rekla kako joj nisu dali ime po baki da ne bi bila nesrećna kao ona a ni ovako nije bolje prošla. Rekla mi je kako je imala prelepu, dugu vezu u kojoj je sve bilo u najboljem redu, da bi odjednom taj čovek prestao da joj se javlja, odbijao je njene pozive i ona je bila u potpunom šoku jer nije znala šta se preko noći dogodilo. Ostavio ju je u potpunom paklu... Posle je saznala kako se pojavio neko nov u njegovom životu. Rekla mi je da ako se ikada ponovo i javi ima samo želju da mu se osveti. Da mu kaže da je njen uslov da se venčaju za 7 dana i da nakon mesec, dva zatraži razvod.  I čovek se stvarno javio nakon godinu i po dana, u kojima nije bilo ni traga ni glasa od njega, u varijanti kao da se ništa nije dogodilo i kao da su se juče rastali (tipičan muški gest). Vratila se sa sastanka svetlucavih, suznih očiju u kojima je bila pomešana tuga, neizmerna sreća i dokaz svima da je ipak "nije zaboravio". A šta bi sa onim ultimatumom? Rekla je: "Ne mogu više da izdržim samoću, a nemam ni snage ni vremena za nova poznanstva i ljubavi". A možda se zapravo samo bojala nekog novog poraza i nove povrede.

Mnogi psiholozi smatraju da usamljenost uništava zdravlje jednako kao pušenje.

Neki ljudi se čak povuku sami u sebe ili posvete vreme nekom sportu, knjigama, kućnim ljubimcima, što je svakako bolje od zatvaranja u četiri zida. Medjutim, ima i onih koji tvrde da im usamljenost prija. Postoje i dokazi da kreativnost više dolazi do izražaja kada smo sami, pa je Albert Ajnštajn jednom rekao: "Čudno je to što sam svetski poznat, a tako usamljen". Takodje, mnogi uspešni poslovni ljudi "pune baterije" tako što se neko vreme osame, a mnogi brakove duže opstaju ako partneri imaju razumevanja za potrebu ovog drugog da malo bude sam i da posveti vreme sebi i svojim potrebama.

Bitno je samo da to ne traje previše dugo J...

Volela bih da čujem i vaš STAV na temu samoće.

Do sledećeg susreta...

Gde su nestali boemi srpske prestonice

Beogradski Monmartr odavno naseljavaju duhovi

Autor: Sanela Kesegi

Nekadašnje uporište književnika, glumaca, slikara, novinara postalo je omiljeno mesto stranih turista, koji između italijanskih restorana, vegetarijanskih specijaliteta i jedne jedine likovne galerije, možda samo iz priča ugostitelja mogu da omirišu i dodirnu odavno presahlu dušu stare Skadarlije.

Boemski duh je u Beograd doputovao pedesetih godina. Možda baš kada je posle nedovršenih studija u Francuskoj, Vasilije Goldner, došao je u Beograd s pantalonama, na kojima je jedna nogavica bila kraća, a jedna duža, jedna plava, a druga žuta. Kakva je samo to bila bruka za njegovu majku, arhitektu po struci i suprugu poznatog beogradskog građevinara Hadži Ota Goldnera, pisca dobre predratne knjige „Tajanstveni istok“. Isti taj zanesenjak Vasilije pokušao je da nam prenese duh Pariske boemštine i da osnuje „Jugoslovensku sekciju svetskog egzistencijalističkog pokreta“, ali je na nesreću svojih kao nadriegzistencijalista početnik ubrzo i umro.

Jedan od najistaknutijih pesnika među boemima Avgustin (Tin) Ujević pokušao je u nekoliko svojih članaka da definiše šta bi to bio boem i rekao je da boemstvo nije ni klasa ni organizovan pokret, već jedno specifično stanje duha, poimanja stvari i reda u društvu.
Dok je nekada Skadarlija bila neka vrsta literarnog foruma mesto gde su nastale najlepše pesme Đure Jakšića i to u periodu kada je već bio ogrezao u boemstvu, gde su se održavale pozorišne predstave u vremenu kad je bilo strašno popularno pisati drame, gde su se skupljali vedri, veseli i duhoviti ljudi, oni koji uvek nešto očekuju i koji su bespovratno zaljubljeni u umetnost i umetnike, danas je Skadarlija kako kažu pojedini konobara iz starih kafana i previše skupa za pesnike bez dinara u džepu.
Lule, konobar koji je radio u raznim kafanama kako skadarlijskim, tako i drugim gde je bilo boema, kaže da oni danas gotovo i ne postoje.
- Skadarlija je postala nekako previše urbana, za ono što je nekada 

predstavljalo boemski život. To su bili ljudi koji su danonoćno sedeli u kafani i stvarali najdivnije umetnine, bar ovi kojih se ja sećam uvek su pili vino. Neki od njih su delovali odrpano, ali ne svi. Uvek su vodili zanimljive razgovore, puno sam toga naučio od njih, u starim kutijama imam i neke slike i zahvalnice koje sam dobio kao najodaniji konobar - priča Lule i dodaje da se jednom opio sa jednim našim viđenijim političarem i da ga je bukvalno vukao kući, jer je ovaj hteo da otpeva serenadu jednoj devojci koja je bila mnogo mlađa od njega i koja je prodavala ruže na ulici, čak je hteo i da se razvede i da je oženi, ali nije hteo da otkrije ko je to.
Neke od nas je boemsko pero ovekovečilo. Studentkinja Lena Vojnović, inspirisala je čuvenog pisca i slikara Momu Kapora, te se našla u njegovoj knjizi „Ispovesti“.

- Upoznali smo se u Konobi kod hrama Svetog Save, gde sam došla da ga intervjuišem za studentski list. Govorio je da je Konoba njegova trpezarija. Tu je dolazio predveče da prošeta svog psa Arčija i uvek je naručivao crno vino. Razgovori sa njim nisu bili svakidašnji, neki ljudi koji su mi se činili posve nedodirljivi kroz njegove priče postajali su sasvim obični. Jednom prilikom mi je rekao kako on ne razume ove ljude koji odu na fudbal, a posle toga sednu u kafanu i naruče mešano meso i tu povrate i ono malo kalorija koje su izgubili i dodao da je on lično više voleo mešane noge ispod stola nego mešano meso - kroz osmeh priča Lena.
Kako kaže Moma je princezi Jelisaveti jednom prilikom ispričao da je u detinjstvu ljubio žabe jer se nikada ne zna kada će se neka od njih pretvoriti u princezu. Rekao je kako smatra da srpski pisci nisu poput svetskih koji pišu, a naprave jedno ili nekoliko velikih dela, naši pisci odmah žele da napišu bestseler, da se ne bi mučili nego sedeli u kafani.

Pesnik Predrag Pavlica Peconi kaže da je „moderni“ boem.
- Duše je ta koja nam kaže da se vratimo na mesto gde ljudi osećaju isto i duša priča svoje sudbine i ponekad se te priče slažu. Biti boem danas znači zaboraviti probleme i tugu i naći sreću na starom mestu. Ja kao pesnik želim da ostavim nešto iza sebe po čemu će me pamtiti, pre svega po stihovima. Biti boem znači voleti, zaljubiti se. Jednom su me pitali šta je to ljubav, a ja sam rekao, pitajte onog što živi, šta je život - kaže Peconi.

KNJIGE 

Ženski razgovori-Dušan Radović

Autor: MaLena

Dragi,ali ja te volim najviše!
Kiseli miris soca iz prevrnutih šoljica kafe.Razbacani časopisi “žute“ štampe po roze tepihu. Prepune pepeljare iskorišćenih cigareta. Suze i smeh .Grisine, čips i smoki. Kolačići ,nešto slatko. Slatko kao ženski razgovori.

Muškarac. To malo biće koje svima treba.Muškarac od vina i vonja kafane. Od drugih žena. Umotan u karirani stolnjak i metre ženskih podsuknji. Star ili mlad. Džentlmen ili klošar. Mršav ili debeljuca. Ali ga ne dam. Moj je!
Pitanje koje oduvek muči sve žene. Kako da ga zadržim kraj sebe zauvek? Neko razumniji bi rekao da smo u ozbiljnom problemu koji ne uspevamo da vidimo. Pored tolike gomile muškaraca na ulici, u prevozu, na šetalistima, pijaci, na fudbalskoj utakmici, mi se vraćamo kući i hoćemo baš to, našeg! 

Njihove majke, a naše(buduće) svekrve uvek su se za svoje mladunče bojale da nisu gladni, da im nije zima, da ih slučajno ne boli glava ,dok za to vreme žene čupkaju pored prozora brojeći im sate provedene u kafani i pitaju se da li sada igra poker ili preferans ili je (ne daj Boze) u zagrljaju neke barske dame i ko zna šta sve još...! Onda i ne čudi muška dosetka: “Ne dao ti Bog ono što ti misli majka, a dao ti samo ono što ti misli žena.“
Knjiga “Ženski razgovori“ je puna humora i najverovatnije da će se među stranicama, bar u jednoj od situacija, pronaći svaka žena koja ih čita. Mogla bi poslužiti i kao svojevrsni priručnik za muškarce kako bi saznali sve ono što žene misle, neke naglas, a neke ćuteći. Samo na sebi svojstven i prepoznatljiv način, Dušan Radović otkriva mnoge tajne kojima se žene služe, njihove različite stavove i načine da bi "dotični" ostao kraj njih. Ovo je skup priča namenjenih za dame i domaćice. Za one lepe i manje lepe. Za svađalice i ćutologe. Za sve one koje ni za živu glavu ne daju svoje. Tako pisac opisuje jednu pravu mudricu koja poziva sve žene na opreznost, na preventivu i koja „uvek drži u predsoblju spakovan kofer sa svojim stvarima, koji joj stoji kao onaj pesak za gasenje požara. I njen muž cvikuje od tog kofera. Možda bi nekad nešto i pokušao, ali ga taj kofer i isprati i dočeka“. 

Druga pak savetuje da „ako hoćeš mir u kući, nađi za muža nešto plavo i belo, malokrvno. Čim je crn i ima brkove, znaj koliko je sati. Svi najveći ljubavnici na filmu su crni i imaju brčiće...i to ne može da prođe bez neke gužve, prevare.Valjda im je takva krv...“.Ima žena, kako kaže pisac, koje smatraju da muž može da radi šta hoće, ali pod uslovom da im sve ispriča. U grupu „iskusnijih“ spadaju i one žene koje misle da treba uvek da se igra na kartu zavodljivosti, žena uvek treba da mami svog muškarca. Sve dolazi u obzir: šlicevi, preterani dekoltei, tesne suknje. Jer će u suprotnom mamac da zabace neke druge vitke noge. Posebna grupa žena smatra da je muškarce nemoguće kontrolisati. Ako ispunjava dužnosti u kući, sve ostalo se pravda. Postoje i one koje su osvetoljbive i uvek uzvrate istom merom. Neke pak ne ulaze u raspravu i kad im nešto zagolica čula, jer misle da muževima nije ništa lakše nego da se razvedu, što ženama ne pada na pamet, jedva su se kažu i udale! Jedan od najoriginalnijih i ne tako čestih saveta koji nalazimo u ovoj knjizi je da je za srećan brak prvi uslov da žena ne voli svog muža!“ Žena koja voli se trza, sve je nervira, sve je interesuje, hoće da vidi šta muž ima u džepu.Dok onu koja ne voli, to uopšte ne zanima, pa samim tim dobija se i mir u kući. 

“Neke žene vole samo oficire jer tamo, kako su uverene, ne primaju škartove, oni imaju oštar pogled, lepo im stoji uniforma ,a i u vojsci što je jako bitno nema žena (do skora, a šta ćemo sad?!). Druge ipak za to vreme preziru sve muškarce jer ih podsećaju na životinje-„kad govore deru se, kad spavaju hrču, kad jedu mljackaju i srcu. Prave životinje!“
Pa posle ovoga, stvarno bi svaki muškarac rekao: “Koliko žena, toliko čudi, ko će im ga znati?!“.Ali, mi ćemo im reći. Sve njih prepoznao je i sabrao samo jedan od svih vas, veliki Duško Radović u “Ženskim razgovorima“.