Društvo

 

                                               Kafana u Srba

Autor: Sanela Kesegi

Iako nismo najstariji narod u Evropi, nepobitna je činjenica da imamo najstariju i impozantnu kafansku istoriju. To je ono mesto gde se sastavljaju i ruše vlade. Gde se ljubi i gde se gubi. Gde su nastale najlepše pesme i na čijim pragovima su se spoticali naši najveći pisci.  Jedan veliki mislilac je rekao da bi studente psihologije trebalo poslati na praksu u kafanu, jer bi nakon toga bili spremni za svoj posao kao zapete puške.

KAFANA: I ŽIVOT I SMRT

Kafana je u istoriji ostala zapamćena kao „prvi demokratski“ prostor, mesto gde su se misli iznosile slobodno. Ona je naša institucija. Mesto sastanka i rastanka, života i smrti, politike i poezije, svih meridijana

 Prvi ugostiteljski objekat u kojem se služila kafa otvoren je još davne 1522. godine, aiako enma podataka o tome da se to mesto nazivalo kafana, mi smo je imali pre Beča i Pariza. Posle Beograda kafanu dobijaju najpre Sarajevo 1592, pa tek onda evropske prestonice, London 1652. godine, dve godine kasnije Pariz, pa Beč 1683. godine. Krajem 16. veka kafane su postojale u većini gradova u Srbiji, a u 18. već su bile uobičajena pojava. Najveći broj gostionica i kafana Srbija dobija krajem 19. i početkom 20. veka. 

Od svog nastanka kafane su imale izuzetan značaj za razvoj i modernizaciju srpskog društva. U njima je održan prvi bal 1827. godine. Prvi telefon u Beogradu zazvonio je takođe u kafani, i to u „Tri lista duvana“, dok je prvi sajam knjiga 1893. održan u „Kolarcu“, na današnjem Trgu Republike. U kafani je zasvirao prvi strani violinista daleke 1894. godine. U kafani „Proleće“, kasnije nazvanoj „Hamburg“, zasijala je prva sijalica u Beogradu. Na tom mestu, u Masarikovoj ulici, danas se nalazi zgrada Elektrodistribucije. Jedna od najstarijih beogradskih kafana „Znak pitanja“, podignuta 1823. godine, imala je prvi bilijarski sto u Beogradu, a i prvo čitalište „Srpskih novina“ bilo je u toj kafani. Sredinom veka na Terazijama u „Zlatnom krstu“ 1896. prikazana je prva javna bioskopska predstava u Beogradu. Posle Prvog svetskog rata u „Kasini“ na Terazijama jedno vreme zasedala je i Narodna skupština.

NAJLEPSA KNJIZEVNA DELA NASTALA SU U KAFANI

Čuvena kafana „Dardaneli“ bila je mesto okupljanja novinara, glumaca i književnika. U nju su svraćali i u njoj stvarali Branislav Nušić, Đura Jakšić, Bora Stanković, Radoje Domanović Vojislav Ilić, Milovan Glišić, Tin Ujević, Čiča Ilija Stanojević, Raka Drainac, Branko Radičević, Todor Manojlović Toša, Stevan Sremac…
Mnoga velika dela rodjena su za kafanskim stolom, te je tako i Vojislav Ilic u jednoj od kafana naposao cuvenu pesmu „Ko udara tako pozno“.
Kafanski zivot, ne bi postojao bez boema koji su svojim stvaralastvom, a i svojim pijanstvima proslaviji Skadarliju. Branislav Nušić piše da su „Tri šešira“ najstarija kafana u kaldrmisanoj ulici dugoj 500 metara. Na mestu čuvene kafane ranije je postojala fabrika za izradu šešira, na kojoj su uz ime firme stajala i tri šešira izrezana od lima, koja su tu ostala do danas. Skadarlija je do 1825. bila brežuljak sa rupčagama niz koji je tekao Bibijin potok. To mesto su naseljavali Romi nakon 1830. kada je tu pročitan hatišerif, zato što nisu imali drugi slobodan prostor. Krajem 19. i početkom 20. veka mnogi glumci su tu stanovali, a uz njih pesnici, pisci, slikari, koji su tu zore dočekivali.

Zivot se bukvalno ziveo medj kafanskim zidovima, advokati, pisci, potpisivanje ugovora, menica, sve sem potpisivanja testamenta obavljalo se upravo u kafani.

U kafani je rodjen i stranacki zivot. Sentandrejska skupština, na kojoj su svrgnuti Karađorđevići i vraćeni Obrenovići na vlast 1858. godine, održana je u „Srpskoj kruni“. U kafani je kovana i zavera za prevrat i ubistvo Obrenovića, Aleksandra i Drage 29. maja 1903. godine. Apis je svoju družinu okupljao u oficirskom domu u današnjem Studentskom kulturnom centru u Resavskoj ulici, a Gavrilo Princip svoju u „Zlatnoj moruni“. Ta kafana na Zelenom vencu, na čijem je mestu danas kineska radnja, bila je zborno mesto mladobosanskih revolucionara. Tu su 1914. godine Gavrilo Princip, Čabrinović, Grabež, Ciganović i Šarac odlučili da ubiju prestolonaslednika Austrougarske Franca Ferdinanda.

 

Taj politicki zivot koji se odvijao za kafanskim stolom, nije se mnogo razlikovao od ovog danasnjeg. Politicke partije i njihove pristalice imali su svoje kafane i neistomisljenici nisu pili u istim kafanama.

Kafane su se u vreme izbora pretvarale i u prave izborne štabove. Često su bile i kolateralna šteta u političkim razračunavanjima i obračunima. Doušnici vlasti tu su imitirajući obične goste osluškivali kakvo je raspoloženje naroda.
U kafanama se pricalo i o slobadama i o jednakosti, cak je i prva homoseksualna organizacija, nastala upravo u kafani. Kafana je znacajan sociolsko-psiholoski fenomen koji je zarezan u nasim zivotima, voleli da je posecujemo ili ne. Mnoge pesme Djure Jaksica, Branka Radicevica i drugih nasih pesnickih velemajstora kriju jedan veoma zanimljiv zivot koji se rodio i koji se sa kafanama koje su srusene umro upravo za kafanskim stolom. Kakva god da je sudbina naseg naroda, njeni najznacajniji momenti satkani su i zauvek ce ostati zabelezeni nigde drugde nego u kafani.

Viša vrednost i niže znanje

 

Piše: Sanela Kesegi

Mi smo kako ono kažu, „Nebeski narod“. Iz svake situacije izlazimo kao „pobednici“, snlazimo se i u bezizlaznim situacijama, za nas nema prepreka, nerešivih problema! Mi možemo sve i što je najvažnije mi znamo sve!!! A šta je u biti mislio jedan naš bivših premijer kada je onomad rekao  “Srbi su bolesno zaljubljeni u svoje laži.” Pokušaćemo da odgonetnemo u narednom tekstu.

Sociolog Rastko Đurđević, kaže da smo mi hrabar i mudar narod, ali da smo često skloni da preuveličavamo sopstvena dela.

 

-Niko nama ne spori ni inteligenciju ni borbenost, ali kada je u pitanju preterivanje i hvaljenje tu smo ubedljivo prvi. Jedan moj prijatelj iz Japana, nakon posete Beogradu, rekao mi je, vi ste Srbi vrlo specifičan narod. Snalažljivi i prijatnog izgleda ste tu nema spora. Ali veliki broj ljudi koje sam ovde sreo mi je rekao kako odlično poznaje japanski jezik, na šta sam ja sa oduševljenjem počeo da pričam na japanskom i ustanovio da sagovornik poznaje tek po neku reč. U Japanu, nikada ne biste čuli da neko kaže da zna Srpski ukoliko do perfekcije ne poznaje taj jezik-priča Đurđević.

Mi smo oni koji se razumeju u sve oblasti društvenog života. Eksperti smo za svaki sport, a tek kad treba da damo savet, mi smo uvek sto posto u pravu.

-Ako kažem da međ našim narodom ima onih koji su najglasniji koji se razumeju u apsolutno sve o čemu se u nekom društvu priča i da će isti ti braniti svoj stav bez obzira da li su u pravu ili ne, sigurno neću pogrešiti. Ali  ako kažete da se mi ponašamo kao sveznalice, to je samo donekle tačno. Iako je neretka  pojava da neki izrazito glasni pojedinac zna sve o politici, ekonomiji, sportu, nuklearnoj fizici i da niko ne poznaje te oblasti bolje od njega, ne smemo zaboraviti da i međ Srbima ima onih koji se ne ponašaju tako i da ne smemo generalizovati stvari- objašnjava psiholog Nevena Brđović.

 

Saška Lešević, kaže da jedan od njenih drugova Nikola Muratović, zaista misli da zna sve i uvek „vodi kolo“ u društvu.

-On je zaista neverovatan. Po nekada je u tom svom nastojanju da nadglasa sve duhovit, a po nekada je zaista naporon. Često mi ga bude i žao. Jednom prilikom je u našem društvu sedeo jedan doktor nauka i Nikola je počeo da pametuje o političkoj situaciji u našoj zemlji, dakle te je kriv ovaj, te kriv onaj. Te ovi na vlasti nemaju pojma, te kada bi on bio predsednik on bi uhapsio ovog, uhapsio onog, te rešio problem nezaposlenosti. Te monetarna ekonomija, te provatizacija. Dakle toliko je pričao da se od njega nije mogo doći do reči. Ovaj čovek je mirno sedeo i slušao Nikolino izlaganje i kada je on konačno zaćutao, čovek ga je samo pogledao i rekao mladiću vi ste sada napričali toliko gluposti da vas ni Dunav ne može oprati. Društvo za stolom je počelo da se smeje i Nikola je prvi put u životu pocrveneo i zanemeo, nije mu bilo pravo, što se neko konačno našao da mju kratko i jasno objasni neke stvari, ali ništa nije rekao u svoju odbranu- tvrdi Saška.

Kulturolog Milena Jevrosimović, kaže da naš narod ma koliko mali bio pati od kompleksa više vrednosti.

-Mi imamo neopisivu želju da budemo jači od drugih, pametniji od drugih, lepši od drugih. Svuda se predstavljamo kao jedinstven Bogom dan narod. Naravno ima predtsvanika u svakom pa i u našem narodu koji se ističu po talentima, sposobnostima, znanju, ali se to svakako ne sme generalizovati. Možda je naše preterivanje jedan od razloga što nas veliki broj ljudi u svetu ne shvata ozbiljno. Jesmo pametni, jesmo hrabri, jersmo lepi, ali nismo svemoćni i sa tim se moramo pomiriti- kaže Jevrosimovićeva.

                             Ruska emigracija u Sremskim Karlovcima

Piše: Darko Paripović

Veze između Sremskih Karlovaca i Carske Rusije bile su tokom XVIII i XIX veka izuzetno razvijene i u stalnom usponu. Karlovci kao duhovni i kulturni centar srpskog naroda tokom XVIII veka bili su mesto gde su se ovi odnosi i konkretizovali. Za Sremske Karlovce  znali su u to vreme i ruski imperatori, arhijereji, monasi, diplomate i rektori Moskovske i Kijevske duhovne akademije. Karlovački mitropoliti i patrijarsi su svoja nadanja i poglede upućivali ka Rusiji u cilju političke podrške za određene zahteve u Habzurškoj monarhiji, pri čemu su ovi odnosi bili najuspešniji u kulturno-prosvetnom pogledu. Beogradsko-karlovački mitropoliti pozivaju učitelje iz Rusije, tako da su među prvim učiteljima koji su stigli u Karlovce bili čuveni Maksim Suvorov, Emanuil Kozačinski, i sa njima bukvari, udžbenici, pa  ikonopisci, slikari, a sa njima finansijska i svaka druga pomoć. U XIX veku ovo kulturno središte pohodili su mnogi ruski naučnici, istoričari i slavisti Kazanskog i Petrogradskog univerziteta, npr. A. S. Kasjarov, A. I. Turgenjev, I. S. Jastrebov i dr. koristeći građu iz tada bogatih arhiva i biblioteke Karlovačke mitropolije. Uostalom i danas najviši nivo odnosa između srpskog i ruskog naroda izražen je na kulturnom i konfesionalnom nivou, pre svega zbog bliske etničke pripadnosti i pogotovo pravoslavne veroispovesti koja je bila dobrim delom, ako ne i najznačajniji uzrok oslanjanja Srba na Ruse.

Nakon revolucionarnih događaja u Rusiji i pobede boljševika, tzv. Carski  Rusi krenuli su u izbeglištvo širom Evrope i sveta.  Jedan deo se uputio i ka novostvorenoj Kraljevini  Srba, Hrvata i Slovenaca gde su lepo primljeni od kraljevske kuće Karađorđević, vlade i pravoslavne crkve. Nekima je to bila samo usputna stanica, nekima trajno utočište. Zaostala i u ratovima razorena mlada Kraljevina, prvenstveno Srbija, primila je oko 50.000 ruskih izbeglica, gostoljubivije od bilo koje zemlje Evrope pruživši im utočište i podršku u okvirima svojih mogućnosti. Najbrojnija ruska zajednica od oko 10.000 ljudi nastanila se u Beogradu gde se skoncentrisala glavnina njenog intelektualnog potencijala. U Banat, Bačku, Baranju i Srem upućeno ih je oko 8.000. Tako su i Sremski Karlovci postali pribežište emigranata iz Rusije. Do februara 1921. godine nastanilo se svega 16, a do proleća ukupno 36 Rusa. Prema popisu stanovništva Kraljevine SHS , u Karlovcima je 1921. živelo 5.907 stanovnika, od kojih ukupno 50 Rusa. Za predsednika „ruske kolonije“ izabran je sudija Ivan Pavlovič Fjodorovič. U proleće 1921. Osnovane su Rusko-srpska krojačka radionica i Kubanska kozačka naseobina („hutor“) na čelu sa kozačkim kapetanom Aleksandrom Timofejevičem Stupnikovom. Posebnim odlukama Vlade i Svetog Sinoda SPC, nastanjivanje Rusa je nastavljeno. U Karlovcima su smeštene dve koherentne skupine izbeglica. Zahvaljujući njima, ovo mesto dobija poseban značaj među kolonijama ruskih emigranata u našoj zemlji. Od oko dve stotine tih ljudi, bilo je par desetina koji su igrali zapaženu ulogu u verskom i vojno-političkom životu celokupne ruske dijaspore.

Prvu skupinu činili su jerarsi Ruske pravoslavne crkve. Još februara 1920. godine grupa ruskih episkopa je raspoređena po fruškogorskim manastirima, a februara 1921. godine iz Carigrada je u Karlovce stigla  Viša privremena ruska crkvena uprava u egzilu (formirana novembra 1920. godine na teritoriji Carigradske patrijaršije). Predvodio ju je mitropolit kijevski i galicijski Antonij (Hrapovicki). Ruskim jerarsima i crkvenim administratorima patrijarh Dimitrije ustupio je prostorije u desnom prizemnom krilu Patrijaršijskog dvora.  Iste godine, od 12. Novembra do 3. decembra, u Karlovcima je održan Opšti zagranični crkveni sabor ruskih emigranata monarhista na kojem je bilo više od 200 delegata iz svih krajeva sveta. U radu sabora uzelo je učešće 109 delegata-sveštenstva ali i svetovnih lica. Rad sabora odvijao se u svečanoj sali Karlovačke gimnazije. Ruski patrijarh Tihon , koji je uputio pozdrav i blagoslov učesnicima sabora bio je uhapšen u Moskvi i izveden pred sud.  Mitropolit Antonij je izabran za poglavara Ruske crkve u emigraciji i smešten je u starom zdanju Patrijaršije, gde je ostao do smrti 1936. godine. U podrumskim prostorima stare zgrade Patrijaršije osnovan je Ruski hram posvećen Roždestvu Presvete Bogorodice. U Srpskoj manastirskoj štampariji u periodu od 1921. do 1937. godine štampano je na ruskom jeziku dvadesetak knjiga i brošura, uglavnom duhovnog sadržaja. Sredinom juna 1921. godine, odlukom Vlade u Beogradu a na predlog Sv. Sinoda, u Karlovce je upućena druga ruska skupina – osoblje štaba Glavnokomandujućeg Ruske armije, generala Petra Nikolajeviča Vrangela. Prvi je u Karlovce stigao načelnik štaba, general-lajtnant Aleksej Petrovič Arhangelski sa tridesetak porodica viših oficira (oko 200 lica), a u jesen 1921. tu se nastanio pomoćnik Glavnokomandujućeg, konjički general Pavel Nikolajevič Šatilov sa porodicom. Avgusta 1921. godine, general Arhangelski uručio je ruski orden dr Stevanu Simeonoviću-Čokiću, gradonačelniku Sremskih Karlovaca. Posle kraćeg zadržavanja u Beogradu, sredinom marta 1922. u Karlovce dolazi i sam general Vrangel. Iz Pariza mu dolazi supruga sa troje dece i dadiljom (sin Aleksej rodio se kasnije u Beogradu), a iz Drezdena dolaze njegovi roditelji. General Vrangel će ovde provesti naredne četiri godine, i predstavljao je, bez sumnje, najznačajniju ličnost među ruskim emigrantima. U Karlovcima je umro i njegov otac Nikola, i sahranjen je na Čeratskom groblju.  General-lajtnant Petar Nikolajevič Vrangel (1878-1928) izdanak je pribaltičke porodice barona, viteza Tevtonskog monaškog reda koji se, u pisanim izvorima, pominju još 1277. godine. Završio je dve visoke škole u Petrogradu – Rudarski institut (1901) i Vojnu akademiju (1910). Učesnik je Rusko-japanskog i Prvog svetskog rata. Kao odvažni kapetan Gardijskog konjičkog puka. 6. avgusta 1914. godine, izvršio je munjeviti juriš na protivničku bateriju. Za ovu pobedu prvi je u tom ratu odlikovan ordenom Sv. Đorđa 4. reda. U proleće 1919. godine, već u činu generala, komandovao je Kavkaskom dobrovoljačkom armijom, a pred kraj građanskog rata, aprila 1920. godine, zamenio generala Denjikina na čelu Oružanih snaga juga Rusije.  Posle poraza Ruske armije generala Vrangela (čemu su doprineli mir Sovjetske Rusije sa Poljskom i obustava vojne pomoći savezničkih država), on je energičnim diplomatskim akcijama i dobro sprovedenom evakuacijom spasao oko 150.000 ljudi od „crvenog terora“, koji su se novembra 1920. godine ukrcali na 150 brodova ukotvljenih u lukama Krima. Bili su to vojnici, ranjenici, invalidi i civilna lica – inteligencija, udovice i siročad. Procenjuje se da je od 1919. do 1925. godine, u našu zemlju došlo oko 50.000 lica bivše Ruske imperije.[1]  Ruski oficiri i manji kozački odred Garde u Karlovcima su bili smešteni u zgradi stare Gradske bolnice, u svečanoj dvorani Magistrata, u „Blagodjejaniju“ i po privatnim kućama. General Vrangel je neko vreme stanovao u Gradskoj bolnici, a posle mu je dodeljen stan u otmenoj kući s kraja XIX veka (danas ul. Mitropolita Stratimirovića, broj 19-21). Krajem 1926. godine general Vrangel odlazi iz Karlovaca u Belgiju gde je i preminuo 1928. godine. U jesen 1929. njegovo telo je preneseno iz Belgije u Beograd.  Ovaj velikan danas ima svoj spomenik u Sremskim Karlovcima koji se nalazi u ulici Mitropolita Stratimirovića. Podignut je 14. septembra 2007. godine i predstavlja još jedan primer rusko-srpskog prijateljstva, neraskidivih veza između dva bratska naroda i u novom dobu, na početku XXI veka, veza uveliko prisutnih u veroispovesti, školstvu, kulturi, umetnosti, privredi itd. Pored sveštenstva i oficira, treću značajnu skupinu Rusa u Karlovcima činili su intelektualci od kojih su neki radili kao profesori u Bogosloviji i Gimnaziji. Od njih se saznalo o teroru i gladi koji su tada vladali u Sovjetskom Savezu pod okrutnom Staljinovom strahovladom. U Karlovcima je od 14. do 24. avgusta 1938. godine održan drugi opšte-emigrantski sabor Ruske pravoslavne crkve. U radu sabora (čiji rad je samo otvoren u Ruskom domu u Beogradu) uzelo je učešće 13 arhijereja, 26 sveštenika i 38 građanskih lica.  Već 30-ih godina ruska kolonija je vrlo mala, najveći broj emigranata se iselio iz Karlovaca. Ima ih svega oko tridesetak, a predsednik kolonije bio je Eksakustodijan Marahoblidze. Preseljenjem sedišta patrijaršije  iz Karlovaca u novopodignutu zgradu Patrijaršije u Beogradu, administrativni život Ruske crkve sve više je gravitirao ka glavnom gradu. Konačno, Sv. Sinod Ruske pravoslavne zagranične crkve  se 1939. godine preselio u Beograd.

Značajan je bio doprinos izbeglica iz Rusije uređenju i funkcionisanju privrede i administrativnog aparata Kraljevine SHS. U njima je država dobila kvalifikovane, njoj lojalne kadrove. Većina ih je imala srednje ili visoko obrazovanje, znali su svetske jezike, nisu birali mesto nastanjivanja, zadovoljavali su se skromnim smeštajem i primanjima. Primetan je njihov doprinos razvoju prosvete, umetnosti, zdravstva, društvenih i tehničkih nauka, arhitekture, rudarstva, vojne industrije, vazduhoplovstva i dr. U Karlovcima su bili smešteni pretežno stariji ljudi, a najveći deo njih bio je visoko obrazovan i od ugleda. Ova ruska kolonija bila je tiha i nenametljiva, ali je ostavila traga u Karlovcima. Mnogi od ovih Rusa bili su profesori u Karlovačkoj bogosloviji i gimnaziji, imali su lepu biblioteku, davali su časove jezika i crtanja karlovačkoj deci. Priređivali su koncerte, isticali se kao glumci i dekorateri, održavali balove i pokazali za Karlovčane neobične manire carskog dvora. Danas u Karlovcima skoro da i nema potomaka ove ruske emigrantske kolonije, ali ostale su uspomene. Na Čeratskom groblju počiva u tišini kako je i došla ova neobična kolonija Rusa koja se ovde našla sticajem nesretnih istorijskih okolnosti.[2]                                                                                   

Literatura:

1.      Arsenjev Aleksej, Ruska emigracija u Sremskim Karlovcima, Sremski Karlovci, 2008.

2.      Dimić Žarko, Sremski Karlovci, Sremski Karlovci, 2003.

3.      Dimić Žarko, Sremski Karlovci od naselja do grada, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2008.

4.      Dimić Žarko, Rusko-srpske veze od IX do sredine XVIII veka, Bačka Palanka, 2010.

5.      Popović Kosta, Popović Bogdan, Spomenica građanima Sremskih Karlovaca žrtvama nemačke agresije i ustaškog terora i genocida 1941-1944. godine – prilog: Sremski Karlovci – vreme, ljudi i događaji, Novi Sad, 1997.

---

[1] Aleksej Arsenjev, Ruska emigracija u Sremskim Karlovcima, Sremski Karlovci, 2008, 10-11.

[2] Žarko Dimić, Sremski Karlovci, Sremski Karlovci, 2003, 134.

Genetski modifikovana hrana - za i protiv 

 Pise: Milica Otasevic

„Zdravlje ulazi na usta“ često su nam govorili kako bi nas ubedili da jedemo što više mesa,voća i žitarica, a danas se raspravlja koliko su upravo ove „zdrave“ namernice dobre po naše zdravlje i potomstvo. Lavinu polemika pokrenula je genetski modifikovana hrana, koju je moguće proizvoditi zahvaljujući brojnim otkrićima iz oblasti biotehnologije, grane nauke koja doživljava procvat na početku XXI veka. „Naoružani“ novostečenim znanjem o DNK, naučnici širom sveta eksperimentišu sa genetskim kodom biljaka i životinja, stvarajući nove vrste i po želji birajući njihove osobine. Doskora nezamisliva stvar se već desila: ukrštanje biljaka i životinja. 

Iako zagovornici genetski modifikovane hrane tvrde da opasnost po zdravlje ne postoji i da kod ljudi koji su uzimali takvu hranu nisu uočeni nikakvi zdravstveni problemi, iz tabora koji je protiv, upozoravaju na to da je prošlo premalo vremena od početka uzgajanja i korišćenja genetski modifikovanih vrsta i da je pravo pitanje kakvi će biti rezultati na duže staze.

Uticaj na prirodno okruženje i ekosisteme je malo bolje istražen, a već sada je moguće reći da je on negativan, jer se ugrožavaju prirodne vrste, koje mogu u potpunosti da nestanu, bilo zbog povećane smrtnosti, bilo zbog prirodnog (spontanog) ukrštanja sa genetski modifikovanim vrstama. Istraživanja u Velikoj Britaniji pokazala su da se smrtnost insekata povećava u okruženju genetski modifikovanih biljnih kultura; primer su pčele koje su se hranile na poljima repice genetski izmenjene tako da proizvodi prirodan insekticid koji ubija gusenice i insekte koji su se hranili larvama koje su rasle na genetski modifikovanim usevima.

Moralne dileme su povezane s odnosom bogatih i siromašnih država i ulogom koju multinacionalne korporacije mogu da odigraju u produbljivanju već postojećeg predubokog jaza. Iako pristalice genetskog inženjeringa tvrde da nove vrste, koje obezbeđuju veće prinose ili daju više mesa, predstavljaju rešenje za problem gladi i siromaštva, malo ko je potpuno uveren u to. Već sada multinacionalne firme u velikoj meri finansiraju i kontrolišu istraživanja, te patentiraju nove vrste. 

Iako danas postoji izbor između genetski modifikovane i organske hrane, pitanje je da li će takav izbor postojati kada količina useva izmenjenih vrsta dostigne kritičnu tačku koja počinje da znatno ugrožava prirodne biljne i životinjske vrste i da izaziva njihov nestanak. Iako naučnici i zagovornici ideje unutar državnih institucija odbacuju ovakve kritike i strahove, pozivajući se na humanost, moral i dobrobit čovečanstva, brojni politički, ekonomski i vojni skandali, primeri zloupotrebe nauke i negativni efekti globalizacije na siromašne regione nikom ne ulivaju nadu da će genetski modifikovana hrana doneti nove i svetlije perspektive.

Svi smo postali zamorčići industrije koja proizvodi zamene za prirodne sirovine, a upravo ona je ona ta koja je vekovima odlučivala koje će vrste da prežive i ona je regulisala krajnji ishod ukrštanja.

Igrati se Boga, slažu se mnogi, opasno je, jer su rezultati nepredvidivi. U skoroj budućnosti treba očekivati i krompir koji apsorbuje manje ulja pri prženju, kukuruz i soju sa povećanim sadržajem proteina, paradajz sa svežijim ukusom, kao i slađe jagode

Istraživanja upotrebe genetski modifikovane hrane pokazuju veoma uznemiravajuće rezultate po zdravlje ljudi

Prva modifikovana biljka koja se pojavila na tržištu je paradajz, još 1994. godine. Od tada ne prestaje proizvodnja genetski modifikovanih biljaka, i to najviše u Americi, Australiji, Brazilu, Argentini, Kini i Japanu. Najviše se gaje soja, kukuruz, uljana repica, pamuk. Međutim, sa začecima genetskog inženjeringa i njegovim daljim razvojem, nastale su i moralne dileme. Da li treba genetski modifikovati životinje, pogotovu one koje služe za ishranu, ali i biljke?

U Srbiju je GM hrana ušla 2000. godine. U to vreme naša vlada je prihvatila donaciju Amerike od 50.000 tona sojine genetski modifikovane sačme. Sada u Srbiji nekoliko hiljada hektara je pod ovakvom sojom. Ta sačma bila je predviđena za proizvodnju stočne hrane i od tada se koristi u štalama i oborima i u našoj zemlji. Tako se možda može i objasniti zašto su pojedine suvomesnate prerađevine jeftinije od mesa od koga su napravljene. Uvozimo meso iz zemalja gde se uveliko stoka hrani žitaricama sa izmenjenim genima, namirnice se filuju raznim veštačkim dodacima, a gazirani napici bez šećera zasluđuju.

Stop ćutanju, stop nasilju

Piše: Sanela Kesegi

"VOLIM JE! I TAKO MRTVU, HLADNU I ZGRČENU. VOLEĆU JE ZAUVEK VIŠE OD SEBE I SVEGA! VOLI I ONA MENE I DALJE, MI SMO NEŠTO POSEBNO VERUJTE VARALA ME JE SA KOJEKIME DOK SAM BIO U ZATVORU, PRIZNALA MI JE TO! TO ME JE POGODILO JER JE ONA MOJE SVE, MOJE SVE EEEEEEEEEEJ!!!!!! NISAM HTEO DA UMRE, NIJE TO BIO CILJ! ALI JBG BOG JE OPET IMAO USRAN PLAN ZA MENE... JEBITE ME SADA SVI, MRZITE ME, IMATE I RAZLOG, JA ĆU JE OPET VOLETI!!! A VI KOJI MI PRETITE PREKO TASTATURE MOŽETE KITE DA MI SE NASISATE SVI! I JOŠ NEŠTO NE TREBAJU ANĐELI DA JE ČUVAJU KAO ŠTO SVI KAŽETE, JA VEČERAS PUCAM SEBI U GLAVU NAPOKON I IDEM DA OPET ČUVAM MOJE JEDINO! 

MOJE SVE! VALDA JE GORE SVE IDEALNO PA NEMA NEGATIVNIH STVARI KOJE NAM VEZU KRŠE, SAD ĆE BITI IDEALNO! NAPOKON LJUBAVI SVI NAŠI SNOVI ĆE BITI OSTVARENI, NEMA MAŠTANJA U PRAZNO! STIŽEM LJUBAVI ČEKAJ ME, DA TE DRŽIM ZA RUKU AKO SE GORE NEČEG UPLAŠIŠ, ZNAŠ DA SI PORED MENE NAJJAČA! ZAUVEK ANĐELE MOJ GREŠNI! VIDIMO SE, DUŠMANI SISAJTE KURAC (GLUPA POLICIJO OD PRVOG DANA SAM ZNAO DA ĆU DA PUTUJEM KOD MOG ANDJELA, SAMO SAM VAS ZAJEBAVAO PAR DANA DA SHVATITE DA STE MENTOLI ZA DAČU- SVEMIRSKI OTPAD) SAUČEŠĆE PORODICI, NISAM HTEO JBG, IZJEDNAČIĆU SAD. PRENESITE SAUČEŠĆE MOJOJ MAMI, RECITE JOJ DA JE VOLIM! " – priznanje je ubice koje je šokilao javnost i skrenulo pažnju, da zlostavljanje egzistira svuda oko nas, na žalost prekasno, kada je prelepa novosadska manekenka Vladislava Červenko, već bila mrtva.

Broj žena koje trpe zlostavljanje nije precizno utvrđen, baš iz razloga što veliki broj pripadnica lepšeg pola, slučajeve nasilja iz različitih razloga ne prijavljuje. Neretko dame i godinama trpe različite vrste zlostvljanja koje nije samo besramno i direktno, nego može biti i suptilno i lukavo, najčešće iz straha da ih parner ne ubije kako  u trenutcima nasilja i obećava.
Psiholog Ratka Đurović, za Stav kaže  da postoje različite vrste zlostavljanja.
-Imamo emotivno, fizičko, seksualno, društveno, duhovno zlostavljanje kao i finansijsku zloupotrebu. Isto tako postoji i više tipova zlostavljača.
Ono što je bitno napomenuti jeste da se radi o hitnijem društvenom problemu koji se u mnogim društvima i dalje tretira kao privatna stvar, a ovakvom ponašanju se neretko pridružuju i pojedine zvanične institucije koje ženama savetuju da budu bolje supruge, umesto da pristupe rešenju ovog problema na pravi način. Neretka je situacija, da onaj ko zlostavlja svoju suprugu isti konkept ponašanja primenjuje i na svojoj deci, što ostavlja duboke i teško popravive emotivne ožiljke-kaže Đurovićeva.

Istraživači su došli do zaključka da postoje dve vrste zlostavljača  i to kobre i pit bulovi.
Kobre su mnogo nasilnije kada se uporede ova dva tipa. One napadaju brzo i svirepo, uvek zadržavajući kontrolu i osećajući da im pripada šta god da požele. Pit bulovi su nasilni zato što su nesigurni. Velika je verovatnoća da će izgubiti kontorlu, dozvoljavajući da im emocije polako sagorevaju dok ne eksplodiraju u gnevu.
Poznato je istraživanje koje su sproveli Džejkobson i Gotman koji su intenzivno proučavali oko 60 od 200 parova tako što su gledali DVD i video kasete rasprava bez nasilja između teških slučajeva muškaraca koji tuku žene i njihovih supruga.
Kako bi eliminisali deo subjektivnosti, oni su takođe pratili vitalne znake (otkucaji srca, protok znoja) ovih parova. Shvatili su da su Kobre slične zmijama po kojima su i dobili imena. Oni postaju mirni i usredsređeni pred sam napad na žrtvu. Oni iznutra postaju mirni tokom zlostavljanja. Dok otkucaji srca kod Pit bulova rastu tokom zlostavljanja, brzina otkucaja srca kod Kobri zapravo opada. Pit bulovi se vode dubokom nesigurnočću i često imaju nezdravu zavisnost od partnera koje zlostavljaju.

 Oni se plaše da ne izgube svoje supruge pa stoga pokušavaju da ih kontrolišu kroz fizičko i emotivno zlostavljanje. Kobre su i same često bile žrtve fizičkog ili seksualnog zlostavljanja (često u detinjstvu) i teže ka tome da gledaju na nasilje kao neizbežan deo života.  
Ratka Đurović naglašava da žrtve zlostavljanja veoma črsto osećaju da su krive i da zaslužuju ponašanje koje trpe od svojih partnera.

-         Ima i slučajeva kada je okolina, pa i sam partner uspeo da ubedi žrtvu da je ona sama kriva za ono što joj se dešava, što naravno nije istina. Nekada se zlostvaljanje događa i u toku trudnoće, kada je žena možda i najranjivija, što zlostavljači koriste kao priliku da iskažu svoju nadmoć nad žrtvom, za koju veruju da pripada njima- kaže psiholog.

Samo po sebi se nameće pitanje, zašto se žrtva jednostavno ne okrene i ode.

Mnoge žene veruju da ne mogu da odu zato što „on ne može da živi bez mene.“ One strahuju da će on da doživi nervni slom, izvrši samoubistvo ili izgubi posao. Ona možda veruje da je deci potreban otac, objašnjavajući da je nasilni otac ipak bolji nego da nemaju nikakvog oca. I ona možda misli da sama ne može da opstane na tržištu rada. Mnoge žene strahuju da će biti ubijene ako napuste nasilnu vezu. 

A taj strah može biti opravdan, jer proučavanja pokazuju da je velika verovatnoća da će tučene žene biti ubijene posle napuštanja nasilne veze. Takođe žrtve zlostavljanja same sebe ubeđuju da će stvari biti bolje. Nada večno  izvire, i nada uvek postoji da će sa pravim promenama i velikim trudom, zlostavljanje nestati. Na žalost, nije tako.

Tamara Todorović, godinama je trpela nasilje od strane svog deset godina starijeg supruga.

- Dugo sam ja ćutala, možda predugo. Sada kada me pitate, zašto, ja nemam pravi odgovor. Možda iz nade za boljim, iz straha od goreg, nisam više sigurna. Maltretiranje je počelo još u trudnoći, kada ja sa stomakom do zuba nisam imala gde. Sećam se situacije kada me je šitnuo u stomak i kada sam pala niz stepenice, ni dan danas ne znam kako nisam pobacila tada- priseća se Tamara.

Prema njenim rečima, muž ju je godinama zverski tukao.

-         Svi su znali da me zlostavlja i svi su ćutali. Znate, to je onaj sindrom, ma to je njihov privatni problem ne treba se mešati, što je velika greška. Da je u tim trenutcima, kada me je on jurio nožem, tukao vilama i davio, neko pritekao u pomoć, verovatno bih se pre odlučila da ga prijavim nadležnim organima-kaže Tamara.

Međutim zlostavljanje nije zaobišlo ni jači pol, te sve češće i muškarci trpe različite vrste zlostavljanja od strane “slabijeg pola”.

-Počelo je tako što me vređala i ponižavala u društvu, verovao sam, prestaće i da je to samo neka prolazna faza. Međutim, žestoko sam se prevario. Predamnom se ona iz dana u dan izobličavala, sve do trenutka kada me je dok sam gledao tv, sa leđa udarila vrelim tiganjem u glavu, posle toga više ništa nije bilo isto. Pokušavao sam u više navrata da razgovaram sa njom, da prodrem u njene misli, ali svaki napor je bio uzaludan. Dok sam spavao, pokušavala je da me zadavi stavljajući mi maramu u usta i jastuk preko glave, na svu sreću svaki njen pokušaj je ostao osujećen. Na posletku sam se spakovao i sa naša dva sina otišao iz kuće- priča Tivadar Jovanović.

Nasilje u porodici prodire u naše društvo i uvlači se u sve društveno-ekonomske nivoe, religiozna verovanja, i kulturološke pozadine. Pre svega moramo biti svesni da ovakvo ponašanje postoji svuda oko nas i da mi nismo samo puki posmatrači, nego da svojom akcijom, možemo spasiti nečiji život! Ne zaboravite, ovo može da se dogodi svakome od nas, zato ZAUSTAVIMO NASILJE!!!

Must be funny , in the rich men world

Autor: MaLena

Nedavno se u mom okruženju desila jedna krađa. I to vrlo mala, ali u isto vreme i vrlo jadna. Ukradene su stvari koje su bile namenjene siromašnima. Dakle, učesnici su bili sitni ljudi, tako da ovaj događaj nije vredan da mu se posveti više od ovih par rečenica.

Još dok smo išli u školu, bilo je onih koji su u radnji na velikom odmoru krali žvake i bombone i onih koji na to nisu ni pomišljali, samo gledajući ove druge i srameći se njihove sramote.

Da li se poriv da se prisvoji tuđe dobija po rođenju ili se stiče možda dugogodišnjim siromaštvom i željom da se to konačno promeni?

Ali da se ne bi previše zadržavali kod ovih pitanja, zavirimo malo u prošla vremena da vidimo kako su to radili oni veštiji. Ovo je priča o nekoliko najvećih pljački u istoriji.

U martu 1972. godine izvršena je pljačka banke Kalifornije, a vrednost ukradenog novca prebačena u današnju valutu iznosi preko 100 miliona dolara. Sedmorica ljudi iz Ohaja provalili su u glavni trezor banke, a  grupa je kasnije uhapšena od strane FBI-a.

1987. godine, grupa ljudi ušla je u Knajtbridzski bezbednosti depozit pod izgovorom da hoće da iznajmi sef i uhvativši stražare, ukrala oko 174 miliona dolara. Saučesnici su kasnije uhvaćeni a vođa bande pobegao je u Latinsku Ameriku. Međutim, vratio se u Englesku da preuzme svoj Ferari!, gde je i uhvaćen i osuđen na 22 godine zatvora. Ubijen je 2000. godine, na dan puštanja iz zatvora, u vatrenom obračunu sa policijom.

Pljačka u Bostonskom muzeju 1990. godine smatra se najvećom pljačkom umetničkih predmeta u istoriji. Ukradeno je 12 umetničkih dela u ukupnoj vrednosti od 300 miliona dolara. Dva momka su preobučena u policajce ušla u postorije muzeja i savladali čuvare, izvršili pljačku, povadili trake iz kamera za nadzor i nestali. Slučaj ni do dan danas nije rešen.

25.februara 2005. godine izvršena je najveća pljačka dijamanata u istoriji, na aerodromu Sipol, u vrednost od približno 118 miliona dolara. Lopovi su prethodno ukrali uniforme i kamion kako bi mogli da uđu u zabranjenu zonu aerodroma i oteli vozaču kamion koji je bio spreman za prevoz dijamanata u Antverpen. Nekoliko ljudi je uhapšeno.

U avgustu 2005. godine izvedena je najveća kradja u istoriji Brazila. Pljačka je pripremana u jednoj kući gde su lopovi formalno otvorili firmu za baštovanstvo, što im je omogućilo da najmanje tri meseca, bez sumlje, iskopaju tunel dug 200 metara, ispod dva stambena bloka. Tunel je imao osvetljenje i vodio je pravo do sefa i do neverovatnih 68 miliona dolara! Pljačka Centralne banke Brazila izvršena je za vikend, a otkrivena tek u ponedeljak pošto su pljačkaši izbegli alarme i probili sef debeo više od jednog metra.

U leto 2007. godine izvršena je pljačka Bagdadske banke, a veruje se se da su krađu izvršila tri stražara uzevši 282 miliona dolara! Niko od lopova nije uhvaćen.

Međutim, definitivno najvećom pljačkom ikada u istoriji smatra se pljačka Centralne banke Iraka, kada je uzeta 1 milijarda dolara! Pronađeno je oko 650 miliona, dok ostatak nikada nije nađen i smatra se izgubljenim.

Ja bih stvarno napisala neki zaključak, ali zaista ne znam šta. Uh, zavrtelo mi se u glavi od ovolikih cifara. Mislim, šta još reći...?

                               Fruška gora – Srpska Sveta Gora

 Pise / Darko Paripovic

Fruška gora je niska planina koja se proteže južnim obodom Panonske nizije, nastala kao ostrvo u nekadašnjem Panonskom moru. Pruža se između Save i Dunava, pravcem zapad - istok, u dužini oko 80 km i širini oko 15 km. Najviši vrh je Crveni čot sa 539 m nadmorske visine. Proglašena je nacionalnim parkom 1960. godine, a pod zaštitom se nalazi 25.525km2. Predstavlja prirodnu oazu sa retkim biljnim i životinjskim vrstama, brojnim jezerima, planinarskim stazama, vikend kućama, čuvenim vinogradima. Sa vrhova Fruške gore vide se delovi ravne Vojvodine, krivudavi tok Dunava i drugi pejzaži tipični za široku ravnicu.  Međutim, pored prirodnih lepota, na Fruškoj gori se nalazi i niz istorijskih spomenika, od kojih su svakako najznačajniji fruškogorski manastiri, po kojima je ova lepa planina i najpoznatija. Njihov postanak vezan je za burne istorijske okolnosti i događaje, pre svega za ratove i srpske migracije. Ovi manastiri su bili čuvari srpske državnosti, duhovnosti naroda, njegove moralne i istorijske svesti, čuvari nacionalnog bića u celini. Na osnovu dostupnih istorijskih izvora znamo da je u doba turske vlasti u Sremu tokom XVI i XVII veka bilo čak 35 manstira, dok ih danas ima 17.

Fruškogorski manastiri  su jedinstvena skupina pravoslavnih manastira nastalih u vremenskom razdoblju od XV do XVIII veka. Predstavljaju neprocenjivo blago srpske kulturne i duhovne baštine. 

Vekovima su bili čuvari nacionalne svesti, kulture i tradicije. Posle pada Srpske Despotovine 1459. godine, sve više Srba prelazi na teritoriju susedne Ugarske, gde pod vođstvom svojih despota aktivno učestvuju u borbama protiv turskog nadiranja. Iako smatrani „Rascijanima šizmaticima i uljezima“, zahvaljujući svojoj hrabrosti, Srbi od ugarskih kraljeva zasluženo dobijaju povlašćeni status u Ugarskoj.  Prvi sačuvani pisani dokument, koji govori o pravoslavnim manastirima na području Fruške gore je pismo poslednjeg srpskog vladara (pre pada države pod Turke) Đurđa Brankovića papi Kalistu III iz 1455. godine u kome se poziva na pravo dobijeno od prethodnog pape da „in regno Hungarie“ podigne 9 pravoslavnih manastira između 1447. i 1455. godine. U krajeve severno od Save i Dunava prenosi se graditeljska delatnost, gde je nastavljena i posle turskih osvajanja Beograda 1521. godine, Srema 1521-1529. i Bačke i Banata 1552. godine. Najveća zasluga za podizanje prvih većih zadužbina pripada sremskim despotima iz kuće Brankovića, koji su nastavili tradiciju moravske Srbije.[1] Manastiri moravske Srbije bili su, nema sumnje, stvaralačko nadahnuće sremskim despotima. Sinovi slepog Stefana Brankovića[2], budući srpski despoti Đorđe (kasnije vladika Maksim) i Jovan i njihova majka Angelina Branković, negovali su tradiciju predaka, ugledajući se na uzore iz srpske prošlosti. To se naročito opaža kroz njihovu ktitorsku delatnost na prostoru Srema i povezivanje sa kultovima srpskih vladara. Svi sremski Brankovići kanonizovani su kao svetitelji, što takođe predstavlja tradiciju, kada se radi o srpskim vladarima. Najznačajnija zadužbina Brankovića je manastir Krušedol,

 u kome su se nalazile mošti svetih Brankovića. Manastiri su osnivani kao zadužbine srpskih despota, a radi očuvanja identiteta srpskog naroda na ovom prostoru. Vreme turske vladavine (1526-1699.) predstavlja težak period za manstire koji su morali da plaćaju visoke poreze. Da bi izbegli zatvaranje svetinja, monasi idu po pomoć, naročito u Rusiju, gde dobijaju, pored novca, druge dragocenosti, knjige i ikone. Pored Rusije fruškogorski kaluđeri su hodočastili u Jerusalim i Svetu goru, boravili tamo izvesno vreme i vraćali se nadahnuti novim uticajima i sa vrednim darovima. Stradanja manastira Fruške gore zabeležena su krajem XVII i početkom XVIII veka u austro-turskim ratovima, naročito 1716. kada Turci posle poraza u bici kod Petrovaradina pale, pljačkaju i uništavaju većinu. Srećom, tokom XVIII veka zahvaljujući velikom trudu manastirskih bratstava, ali pre svega bogatom sloju srpskog stanovništva (arhijereji i građanska klasa) manastiri se obnavljaju, formiraju se bogate biblioteke i riznice.

 Naročito posle druge seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem IV (1737.) počinje preporod srpske crkvene umetnosti koji se ispoljio kako na spoljašnjem izgledu, tako i na unutrašnjem (sakralnom) sadržaju i ukrasima. Daroviti ljudi iz raznih oblasti stvaralaštva  preneli su iz stare postojbine bogato nasleđe srpsko-vizantijske kulture, a u novoj sredini uključili su se u tokove savremene evropske kulture, ostvarujući sintezu starog i novog stvaralaštva, što pokazuju i fruškogorski manastiri. Brojni duhovnici, graditelji, slikari, zografi, rezbari, prepisivači stvorili su trajne vrednosti. Stare manastirske crkve dobile su tada visoke barokne zvonike, a oko njih su, na mesto prizemnih kelija, podignuta monumentalna zdanja konaka. Prvobitne niske poznosrednjovekovne oltarske pregrade tada su zamenili visoki duborezbareni i pozlaćeni ikonostasi, sa velikim brojem barokno - klasicističkih ikona. 

Grafika se oslobodila tradicionalnih stega i prihvata odlike baroka i rokokoa. Najveći broj grafika izradili su bakroresci Hristofor Žefarović i Zaharija Orfelin. Tako je Karlovačka mitropolija, taj srpski duhovni i politički stožer u Habsburškoj monarhiji, odredila stilski pravac srpske umetnosti. U to doba dolazi i slikar Jov Vasilijevič, koji je zaslužan za prodor baroknog stila u izradi živopisa i ikonostasa u mnogobrojnim crkvama i manastirima na teritoriji Mitropolije i šire. Ikonostasi fruškogorskih manastira to uverljivo potvrđuju. Njegov stil prihvataju mnogi srpski slikari iz druge polovine XVIII veka, isprva školovani u Kijevu, a potom u Beču. Među njima se ističu Stefan Tenecki, Dimitrije Bačević, Janko Halkozović, Vasa Ostojić, Jakov Orfelin, i naročito Teodor Dimitrijević Kračun, najbolji i najoriginalniji slikar srpskog baroka. Manastirske, seoske i gradske crkve u Sremu, Bačkoj i Banatu i danas predstavljaju veličanstvene galerije pre svega baroknog i klasicističkog slikarstva kod nas. Fruškogorski manastiri su iznedrili obrazovano monaštvo i istaknute arhijereje, među njima i one koji su zauzeli istaknuto mesto u kulturnoj istoriji srpskog naroda (Lukijan Mušicki, Platon Atanacković, Nikanor Grujić, Ilarion Ruvarac).

 Na žalost, drugo veliko stradanje fruškogorskih manastira dešavalo se tokom Drugog svetskog rata. Manastirska imovina je preneta u vlasništvo Nezavisne Države Hrvatske (NDH), a u konacima manastira su smeštene ustaške jedinice. Svi manastiri su opljačkani, a pojedini doživeli teška razaranja. Kulturnoistorijska i umetnička dobra, stvarana i popunjavana od XV do XX veka, varvarski su uništavana i pljačkana. Ustaše su imale jasan cilj: uništenje srpskog naroda i brisanje svih tragova njegovog prisustva na ovom prostoru. Tako su i fruškogorski manastiri, kao i celokupni srpski narod u NDH bili izloženi besu i surovosti ustaškog klerofašizma. Pustošenje je i danas vidljivo na pojedinim manastirima. Posle rata opljačkano blago je delom vraćeno Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) i ono se nalazi u Muzeju SPC u Beogradu ili u Muzeju u Sremskoj Mitrovici.

 U posleratnom periodu usledila je obnova, međutim, neki manastiri nisu pošteđeni ni posle oslobođenja, u doba izgradnje socijalizma. Naime, u toj „izgradnji“ nastavljena je razgradnja nekih već ratom razorenih manastira razvlačenjem građevinskog materijala radi podizanja seoskih objekata (zemljoradničkih zadruga i zadružnih domova). Posle toliko vekova, nakon toliko uspona, ali na žalost i stradanja, manastiri Fruške gore predstavljaju neprocenjivo blago srpske kulturne i duhovne baštine, rasuto na malom prostoru ove neobične planine u Panoniji.

Na granici međusobno zavađenih civilizacija istoka i zapada Fruška gora i njeni manastiri predstavljaju jedinstvenu, odbranjenu oazu pravoslavlja.[3] Samim svojim postojanjem fruškogorski manastiri su specifičan i vrlo značajan izvor za istoriju Srba u Ugarskoj, Turskoj, Habsburškoj monarhiji i Jugoslaviji.

 Kao takvi pripadaju ukupnoj kulturno – istorijskoj baštini srpskog naroda, ali doprinose i boljem poznavanju odnosa Srba sa susedima, pa i nekim udaljenim zemljama. Danas su fruškogorski manastiri duhovna središta i mesta hodočašća, ali i nezaobilazna turistička odredišta, u neposrednoj blizini Novog Sada, na samo sat vremena vožnje od Beograda. Ova jedinstvena kulturno – istorijska celina proglašena je 1990. godine za kulturno dobro od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, a predložena je i za upis na listu svetske baštine UNESCO-a. Zato, na osnovu svega navedenog,  slobodno možemo reći da Fruška gora sasvim opravdano nosi epitet Srpskog Atosa, odnosno Srpske Svete Gore.  

Literatura:

1. Grujić Milorad, Vodič kroz Novi Sad i okolinu, Novi Sad, 2005.
2. Medaković Dejan, Fruškogorski manastiri, Novi Sad, 2010.
3. Prica Radomir, Zlodela i gresi uništavanje srpskih manastira i crkava sremska eparhija 1941-1945-1950, Beograd, 1990.
4. Rakić Lazar, Fruškogorski manastiri, Muzej Vojvodine, Novi Sad, 2005.
5. Slobodan Ćurčić, Olivera Dobrijević, Gordana Stojaković, Fruška gora turistički vodič, Novi Sad, Beograd, 2002.
6. Grupa autora, Fruška gora, Beograd, 2007.

---

[1] Moravski stil (škola) – u srpskoj srednjovekovnoj arhitekturi obuhvata period od sedme decenije XIV veka (Marička bitka 1371.) do pada Smedereva i Srbije pod osmanlijsku vlast 1459. Sam stil je dobio naziv po reci Moravi u čijem slivu su podizani sakralni objekti. Najznačajniji arhitektonski spomenici ovog stila su sledeći manastiri: Ravanica (knez Lazar) ; Ljubostinja (kneginja Milica) ; Kalenić i Manasija (despot Stefan Lazarević).

[2] Sin despota Đurđa Brankovića (1375-1456)

[3] Dejan Medaković, Fruškogorski manastiri, Novi Sad, 2010, 6.

23. oktobar - Dan oslobođenja  Sremskih Karlovaca

Autor: Darko Paripović

Jedan od najznačajnijih datuma u istoriji Sremskih Karlovaca svakako je 23. oktobar 1944. godine – Dan oslobođenja od fašizma u Drugom svetskom ratu. Za Sremske Karlovce i većinsko srpsko stanovništvo u njima završen je najteži period u istoriji grada. Na žalost, ni Sremski Karlovci nisu bili pošteđeni strahota Drugog svetskog rata. 

Više od sedam decenija deli nas od jednog od najtežih perioda u istoriji Karlovaca, koji je počeo 1941. godine posle sloma Kraljevine Jugoslavije.  Aprila 1941. Vojvodina je raskomadana na tri dela: Bačku i Baranju je okupirala Hortijeva Mađarska, Banat Nemci, a Srem ulazi u sastav tzv. „Nezavisne države Hrvatske“, najmonstruoznije kvislinške tvorevine, na čelu sa Hitlerovim vazalom, ustaškim poglavnikom dr Antom Pavelićem. Svi ovi delovi Vojvodine predati su na milost i nemilost okupatora i njegovih pomagača. Inače, ustaška ideologija je hrvatska varijanta fašizma, nastala između dva svetska rata pod pokroviteljstvom fašističkih sila Italije i Nemačke. Kao osnovni cilj imala je rušenje Kraljevine Jugoslavije i bila je prvenstveno usmerena protiv srpskog naroda. Jedan je bio ustaški cilj: uništiti sve što je srpsko. Takav radikalan nacionalizam nezabeležen je u novijoj istoriji. Jednu trećinu Srba trebalo je pokatoličiti, drugu trećinu proterati, a treću pobiti. To je postao državni program i nacionalni zadatak prvog reda koji je jasno formulisao dr Mile Budak, hrvatski književnik, jedan od lidera ustaškog pokreta i Pavelićev „doglavnik“.  Tako je i srpski narod u Sremskim Karlovcima bio izložen opasnosti od potpunog uništenja i nestanka sa ovog prostora. 

U odnosu na ostale delove Vojvodine, Srem je najviše stradao za vreme okupacije. Zašto su baš Srem, pa tako i Karlovci, bili izloženi  tolikom besu i

surovosti okupatora? Nesumnjivo, zbog posebnog značaja za prošlost srpskog naroda. Tu u Sremu, na Fruškoj gori, osnovani su toliki manastiri, a značaj Karlovaca kao istorijskog grada i nekadašnjeg kulturnog centra bio je ogroman.  Zbog toga je trebalo taj i takav Srem nemilosrdno kazniti. Poseban cilj ustaša bio je da unište sve što je podsećalo na to da su Karlovci tokom dva veka bili duhovni, kulturno - prosvetni i politički centar srpskog naroda na ovom prostoru. Usledila je pljačka i uništavanje kulturne i umetničke baštine srpskog naroda. Ustaše su takav duhovni genocid vršile planski i vandalski, a Sremski Karlovci su od ustaških vlasti proglašeni za Hrvatske Karlovce. Svesno je preduzet i teror nad srpskim pravoslavnim sveštenstvom, sa računicom da će se posle njegovog uklanjanja lakše ostvariti genocid nad obezglavljenim narodom. Posebnu priču predstavlja uloga katoličke crkve kao glavnog inspiratora i pokrovitelja ustaštva. Katolička crkva na čelu sa nadbiskupom Alojzijem Stepincem pozdravila je stvaranje NDH, koristeći jedinstvenu priliku da se konačno obračuna sa pravoslavljem na ovom prostoru. Tokom četiri godine okupacije ustaška vlast vrši genocid nad Srbima, Jevrejima, Romima i teror nad svima koji je nisu prihvatili. Pravne sigurnosti nije bilo. Stvoreni su opšti uslovi za nacionalnu diskriminaciju i niko više nije bio bezbedan. Tako je ostalo od početka pa sve do kraja okupacije Sremskih Karlovaca. 

Na snagu su stupili nacistički zakoni progona i planskog uništenja. Na žalost, ostvaren je veliki deo ovih genocidnih težnji, pre svega fizičkom likvidacijom u logorima smrti Jadovno, Stara Gradiška, Jasenovac, ali i prilikom akcija obračuna sa narodnooslobodilačkim pokretom koji je najvećim delom imao srpsko obeležje. Od juna 1941. godine počinju hapšenja, odvođenja u logor i ubijanja Karlovčana. Sve je počelo 19. Juna 1941. hapšenjem i odvođenjem 11 viđenijih Srba, najpre u logor u Koprivnici, a potom u logor Jadovno gde je ubijeno devet Karlovčana. Početkom jula 1941. pohapšeni su u Karlovcima i po Sremu pravoslavni sveštenici sa svojim porodicama, a zatim oterani u logor Caprag, da bi na kraju završili u okupiranoj Nedićevoj Srbiji. Među najteže ustaške zločine u Karlovcima spada genocid izvršen nad Romima avgusta 1942. Tada je uhapšeno 95 ljudi, žena i dece koji su na svirep način ubijeni u jasenovačkom logoru, toj najvećoj „fabrici smrti“ na ovim prostorima. Zbog povećane aktivnosti sremskih partizana u leto 1942. dolazi do tzv. „Tomićeve“ akcije, nazvane po njenom rukovodiocu, zloglasnom Viktoru Tomiću, funkcioneru Ustaške nadzorne službe i osobi od najvećeg poverenja Ante Pavelića. U stvari ustaše su tu akciju koristili da pod vidom likvidiranja partizana.

vrše genocid nad srpskim narodom u Sremu. Za vreme te akcije u karlovački zatvor su dovođene velike grupe zatočenika pohapšene po fruškogorskim selima, koje su zatim terane u Vukovar ili Mitrovicu gde su masovno streljane. U toku Tomićeve akcije u Sremu ubijeno je oko 6.000 ljudi. Najveća opasnost je zapretila početkom septembra 1942. kada su karlovačke ustaše u okviru Tomićeve akcije pripremali masovnu likvidaciju karlovačkih Srba. U velikoj raciji od 9. do 11. septembra 1942 uhapšeno je oko 500 Karlovčana koji su prebačeni u Mitrovicu gde su trebali da budu streljani na pravoslavnom groblju. Na sreću, od strane Nemaca u poslednjem trenutku dolazi naređenje o obustavljanju Tomićeve akcije i tako je sprečena njihova likvidacija. Glavni razlog za to je bio zastoj u obradi zemlje i smanjenje proizvodnje hrane preko potrebne Nemcima. Moguće je da su neke intervencije doprinele da se prekine ustaška akcija. Ko je, kako i zašto dao nalog da se uhapšeni Karlovčani ne likvidiraju ni do danas nije u potpunosti rasvetljeno.

 Ustaše su učinile još jedan pokušaj da likvidiraju Karlovčane: većinu pohapšenih su transportovali u logor Jasenovac, međutim ni tamo nisu uspeli da ostvare svoju nameru. Karlovčani su po „višoj“ naredbi ponovo vraćeni u mitrovačku kaznionu, a iz nje po grupama pušteni kućama. Poslednji progon u Karlovcima izvršen je 10. oktobra 1944. Sudbina se opet tragično poigrala sa karlovačkim Srbima i to na samom kraju okupacije. Tada je uhapšeno 25 Karlovčana koji su transportovani u logor Jasenovac i tamo ubijeni na pravoslavni Badnji dan 6. Januara 1945. Tokom okupacije u Karlovcima je bio aktivan pokret otpora čiji su glavni nosioci bili omladinci, učenici gimnazije, većinom članovi SKOJ-a. Zbog svoje aktivnosti često su bili na meti ustaške policije, tako da su  mnogi prilikom provala bili uhapšeni i ubijeni.  Takođe dosta Karlovčana odlazi u Podunavski partizanski odred i uzima aktivnog učešća u  narodnooslobodilačkoj borbi.

Osvanuo je i 23. Oktobar 1944. kada je u Karlovce ušla jedna četa II bataljona VII vojvođanske brigade. Uz narodno veselje okončan je rat u ovom delu Srema i završeno najteže poglavlje u istoriji Sremskih Karlovaca. Ustaški genocid naneo je teške gubitke Sremu – 21597 žrtava. Na osnovu raspoloživih podataka, u periodu od 13. aprila 1941. do 23. oktobra 1944. godine u Sremskim Karlovcima je nastradalo 248 građana.

 Ovim žrtvama nije ni do danas podignut spomenik. Postavljena je spomen-ploča na današnjem Sokolskom domu 1951. godine sa imenima 67 palih boraca NOR-a iz Sremskih Karlovaca, 1961. godine  je obeleženo mesto stradanja devetorice Karlovčana  u logoru Jadovno i postavljena je 1976. spomen-ploča na Stražilovu, na mestu gde su Nemci streljali šestoricu Karlovčana zbog učešća u odbrani Karlovaca aprila 1941. godine. S obzirom na broj stanovnika, Karlovci su podneli velike žrtve u Drugom svetskom ratu, ako se zna da su početkom 1941. imali nešto više od 6.000 stanovnika. Najveći broj njih, 225, ubile su ustaše i to 140 u logoru Jasenovac, 22 u Karlovcima, 16 u Sremskoj Mitrovici, 9 u logoru Jadovno, 9 u logoru Stara Gradiška i 29 u ostalim mestima. Nemci su ubili 23 Karlovčana i to u Karlovcima, Banjici, Jajincima i drugim mestima. Nad njima je izvršen genocid, koji, prema međunarodnom pravu, nikad ne zastareva. Na žalost, mnogi zločinci su izbegli ruci pravde, a i danas postoje pokušaji da se broj žrtava ustaškog genocida smanji i 

marginalizuje, mada je opšte poznato kakvu su demografsku katastrofu Srbi, Jevreji i Romi doživeli u NDH. Znatan broj Karlovčana je pred terorom izbegao u okupiranu Srbiju. Da ne govorimo o neprocenjivom kulturno – umetničkom blagu koje je uništeno i opljačkano u tom periodu. To je bilans fašističke okupacije i terora kome je bio izložen ovaj  grad. Trebalo je da prođe dosta vremena kako bi se zalečile nanesene rane. Nema sumnje da bi se od svega navedenog teže oporavili i veći gradovi nego što su Sremski Karlovci, koji imaju slavno mesto u našoj nacionalnoj i kulturnoj istoriji. Ali Karlovci će ostati zapamćeni i po svom stradanju u Drugom svetskom ratu. Ne ponovilo se.

  

Paralelni svetovi

Autor: Sanela Kesegi

Još od davnina veliki umovi su znali da će se pojaviti komjuterska era, koja će olakšati mnoge poslove, komunikaciju i postati nekako sastavni deo svačijeg života. Ima ljudi koji ne mogu da žive bez interneta, ima onih koji ga koriste samo u poslovne svrhe, ali ima i pojedinica koji preko njega žive bukvalno drugi život.

Skoro svako veče nekoliko hiljada ljudi se konektuje na internet chat, izabere neki nadimak i uplovljava u paralelni svet.

Pshijatar Antonka Tasić, specijalno za Stav kaže da je chat i takozvana „chat“ psihologija nešto što je sveprisutno i što je i prednost, ali i mana kada govorimo o kominikaciji 21. veka.

-          Na društvenoj mreži pod skrivenim nadimcima ima različitih ljudi. Neki od njih su iskreni, neki nisu. Imala sam dosta prilike da razgovaram sa ljudima koji su postali zavisni od chata i mnogi od njih mi kažu da im je tamo lakše da „priđu“ nekoj devojci, samo kliknu na nadimak i kreće razgovor- kaže Tasićeva i dodaje da među tim ljudima koji svako veče radije provode za kompjuterom na chatu uz kafu i cigaru ima grubo rečeno nekoliko tipova.

-          Tu su oni koji traže  vezu i iskreni su po tom pitanju. U drugu kategoriiju spadaju oni koji su tu došli da sa šale i da provociraju, pa u okviru te porovokacije veoma često umeju da pređu granicu i da nude svakojake usluge, ali nekako po najviše ima onih što se lažno predstavljaju, koristeći prednost što ih niko ne vidi i što ta osoba koja kuca  s druge strane ne zna ko su oni ustvari i kako izgledaju- kaže ona.

Iako su se pojavile i modernije i naprednije društvene mreže kao što je facebook, klasična pričaonica nije izgubila na popularnosti. Ljudi pod istim nadimcima, krstare svako veče.

Jedna osoba koja je svako veče na ovoj mreži već godinama, kaže da je u početku tražio ljubav.

-          Više od 10 godina sam bio u vezi i kada se to raspalo, posle nekog izvesnog vremena počeo sam da tražim partnerku preko chata. Naletao sam bukvalno na sve i svašta, sa mnogima od tih ljudi sam se i video, ali jedna priča mi je posebno ostala u sećanju, kaže mladić koji je želeo da ostane anoniman.

Prema njegovim rečima pri jednoj od noćnih chat seansi koje su neretko znale da traju i po čitavu noć, počeo je da se dopisuje sa jednom ženom koja se predstavila kao Svetlana, rekla da je medicinska sestra i posle čašice razgovora koja je kako on tvrdi bila zaista sjajna, on je poželeo da vidi njenu sliku. Naime, dama je odmah poslala fotografiju, nekakve crvenokose lepotice njemu se svidela i razgovor se nastavljao iz noći u noć, uz nekava obećanja kako će da se vide, pa nikako.

-          Žena je bila prepametna, prezabavna, jednom rečju sjajan sagovornik. U tom trenutku nisam znao da ona pored mene svake večeri chatuje sa još ko zna koliko ljudi, kojima obećava da će se sa njima videti i tako. Nije to bio samo običan chat, to su bili neiscrpni razgovori koji su umeli da traju satima, pričali smo bukvalno o svemu i svačemu i ja sam posle nekoliko meseci besumučnog dopisivanja, rekao Svetlani da zaista želim da je vidim, ali ona je rekla da moram još malo da pričekam. Ja prosto ne mogu da opišem kako je ona znala da mi se podvuče pod kožu, naprosto kao da se poznajemo ceo život. Znala me je u prst, a samo smo se dopisivali i nikada se nismo videli- priča mladić.

I moglo je to tako da traje u nedogled,  kaže on.

-Da jednom prilikom u toku dopisivanja nisam njoj rekao, e sad je već dosta, ti si lažnjak, provalio sam te. Na šta je ona meni dala adresu nekakvog stana u Zemunu. Odmah sam seo u auto i otišao tamo. Lako sam našao adresu, broj, sve. Zazvonio na vrata, kad posle 15 minuta otvara  neka debela ofucana, prljava žena i kaže izvolite koga tražite. Ja se predstavim i kažem koga tražim, tek ona ni pet ni šest, kaže, ja sam. Umalo nisam pao u nesvet, ali iskulirao sam, ušao u stan i pošto više nije imala kud, krene ona da mi priča sve, kao da se ispoveda-objašnjava on i dodaje da je priča bila mnogo, mnogo zamršenija nego što nam sada to deluje. Dakle istina je bila da se žena zove Svetlana, da je medicinska sestra i tako to, ali je stvar počela da se komplikuje kada mi je ona rekla da su u celu stvar upletene ustvari njih dve, ja pomislim koje bre dve.

 Kad mi ona kaže da su ona i kuma koja živi u inostranstvu skovale plan kako da kumi nađu muža, a ona kao dolazi za Božić u Beograd i da su preko chata našle nekoliko kandidata, od kojih bi ona trebala da izabere muža i da sam ja bio u užem izboru sa još dvojicom, nisam mogao da verujem šta mi žena priča- kaže mladić.

Međutim stvar se zakomlikovala pošto se Svetlana zaljubila u ovog i više nije htela da učestvuje u toj igri..

-          Malo je reći da sam bio besan, ja sam našu komunikaciju shvatao ozbiljno i nisam ni slutio da se tu pletu nekakve mreže. Ništa nisam rekao ovoj jadnoj ženi, samo sam se okrenuo i otišao i to je bio kraj- kaže on.

    Sociolog Vesna Dimitrijević, ovaj problem sagledava sa sledećeg  aspekta.

-          Chat nije ni malo naivna stvar. Brz život, trka za novcem bukvalno je otuđila ljude. Mnogi nemaju vremena za sebe ili nemaju novca za izlaske i onda sede i chatuju. A vrsta chata u kojoj imate sobe, gde su svi anonimni i pričaju na različite teme je idealna za malverzacije. Vi nikada ne znate ko je s druge strane, a može biti bilo ko bukvalno, vi vidite samo nadimak Čaroban, Provokator, Lepotica  i slično. Chat je smao kopija života, ukoliko umete da se kontrolišite ume da bude zabavno, ali ako pređe u zavisnot, mogu da nastanu veliki problemi- kaže Dimitrijevićeva.

    Jedna devojka koja je takođe htela da okuša sreću na chatu, kaže da     joj je u početku sve to bilo veom zabavno.

-          Izaberem provokativan nadimak, ljudi klikću ja se zezam i svima lepo. Ali jednom sam naletela na jednog sagovornika koji mi je okupirao pažnju, ja sam sve to doživljavala kao krajnje bezazlenu stvar, ali naše dopisivanje je te večeri gravitiralo u potpuno drugom smeru. Pričali smo o životu, o fakultetu, o ljubavi i delovao je kao osoba idealna za mene. Nekako nisam imala potrebu odmah da ga vidim, želela sam da ga upoznam i tako smo se danima i danima dopisivali, sastanak je uvek bio u isto vreme 22:00h, isti nadimci, skuvam kafu, zapalim cigaru i čekam da se pojavi. Slike smo ubrzo razmenili i dopali smo se jedno drugom, tu nije bilo spora. Bio je crn, zgodan, visok, poslao mi je desetak slika, oduševila sam se, malo je reći. Nastavili smo dopisivanje... nije bilo teme koju nismo dotakli. Nakon dva meseca dogovrili smo se da se konačno nađemo i pošto sam posle toliko dopisivanja mislila da se nalazim sa osobom koju jako dobro poznajem, bilo mi je nekako prirodno da dođem kući kod njega. Sve je bilo savršeno, prelep stan, napravio je večeru sve po mom ukusu, sve da mi ugodi, predivna muzika, bila sam očarana.

 Pričali smo satima, radovali smo se što smo se konačno upoznali. Posle nekog vremena reče da mora da izađe na čas i da ga sačekam. Sedela sam, slušala muziku, posle malo razgledala stan, bila sam presrećna što se meni ovo dešava. Posle toga sam čula ključ, ušao je u stan, bio je užasno ljut, samo je prošao pored mene i nije me ni pogledao. Nisam htela da se mešam, jer nisam znala o čemu se radi. Popeo se gore uz stepenice i posle jedno petnaestak minuta sišao potpuno go, stajala sam u neverici i krenula da uzmem svoju torbu, da bih krenula kući. Kada je video da sam krenula ka izlazu, krenuo je ka meni i samo me gurnuo na krevet, vrisnuo je ne ideš ti nigde. Zaključao je stan i krenuo ka meni, počela sam da vrištim, u tom momentu mi je zazvonio telefon, na šta je on besno rekao da se  nisi usudila da se javiš... Nisam mogla da verujem šta se dešava, telefon nije prestajao da zvoni, bila je to moja majka. Počeo je da me otkopčao, zapravo da čupa stvari sa mene u jednom trenutku vrisnuo je skidaj se kurvetino, iako mi je bio veoma blizu uspela sam da ga odgurnem, ne znam ni ja kako. Ljutito je krenuo opet ka meni i ja sam nekao uspela da ga šutnem u međunožje i to špicom cipele, tako da je odmah pao. Potrčala sam prema izlaznim vratima, krenula da otključavam i dok je on još jakuao na podu, uspela da izadjem i stana i uhvatim taksi.—priča devojka

I dodaje da je ona to veče imala toliko sreće, da ni sama nije svesna kako se iskobeljala iz cele te situacije.

-          Izučila sam veliku školu, imala sam sreće više nego pameti. Ko zna koliko je takvih primera kao što je moj. Te noći sam dugo plakala, ni dan danas  ne mogu da verujem da za dva meseca dopisivanja nisam uspela da shvatim da s eradi o bolesnoj osobi. Možda na chatu ima normalnih i kulturnih ljudi, ali ja sam iskusila najgoru stranu svega toga i više nikad neću naprraviti istu grešku- kaže devojka za kraj našeg razgovora.

„Još litar jedan“ – vinogradarstvo i vinarstvo

  Sremskih Karlovaca                                          

                                        

Autor: Darko Paripović

Put kojim su Sremski Karlovci dospeli u svet može se nazvati put vina. Fruškogorje, zbog povoljnog geografskog položaja, oduvek je bilo povoljno za gajenje vinove loze i ubraja se u najlepše vinogradarske krajeve u Srbiji. Preko 3.200 hektara zemlje leži pod zasadima grožđa. Tome pogoduju blage padine, umereno-kontinentalna klima, velika osunčanost, mala količina padavina, blizina reke Dunav i zemljište pogodno za uzgoj vinove loze. Svoj doprinos enologiji u Sremu pogotovo daje Dunav. Zbog refleksije sunčeve svetlosti sa površine reke, ovde grožđe ranije sazreva i ima 1% do 2%  šećera više u odnosu na druge vinarske regije naše zemlje što omogućava dobijanje vina odličnog kvaliteta. U svemu navedenom posebno mesto pripada karlovačkim vinogradima. Čokot je bio i ostao stožer života mnogih karlovačkih naraštaja, a tokom nekoliko vekova Karlovci su smatrani srpskom prestonicom vina.

Prvi vinogradi u Sremu i Fruškoj gori zasađeni su u III veku (oko 280.g.n.e.), za vladavine Marka Aurelija Proba (232-282), od 276. godine rimskog imperatora. Rođen u Sirmiumu (danas Sremska Mitrovica) Prob je vinovu lozu preneoo iz južne Italije. Do turskog osvajanja (1521.) nema pouzdanih podataka o sudbini karlovačkih vinograda. Turska vladavina imala je negativan uticaj na razvoj vinogradarstva, prvenstveno zbog verske zabrane pijenja vina. Međutim, ni pod otomanskom vlašću vinogradarstvo u Sremskim Karlovcima nije zamrlo, pri čemu je ključni razlog bio porez – desetina koji je Porta ubirala od proizvodnje vina, o čemu svedoče turski izvori i putopisi (najčešće evropskih emisara na putu za Carigrad). Mnogi putopisci bili su očarani karlovačkim vinogradima i vinima Tako Antun Vrančić, izaslanik austrijskog cara, koji je u dva navrata posetio ove krajeve (1553. i 1557.) piše o poljima pod vinogradima i da je:       „... sremsko vino od davnina na glasu, da je pio više vrsta sremskog vina, ali mu se najviše dopalo karlovačko.“ Takođe karlovačko vino hvale i drugi putopisci XVI veka Hans Lovenklau, pratilac kneza Lihtenštajna, 1584. godine, smatra da: „ ... nema boljeg vina i da se mađarsko vino ne može meriti sa  karlovačkim.“ Putopisac Melhior Bezold kaže: „ U podne došli smo do varošice „Carlovitza“ zvane, gde rodi vrlo dobro vino,  čini mi se da od Beča nismo boljega pili. To vino ima i lepu boju i sasvim je čisto, koji se kvalitet ne može od ugarskih vina tražiti.“. Slavni turski putopisac Evlija Čelebija beleži 1665. godine „ ... u ovom šeheru ima mnogo vinograda...“ Posle proterivanja Turaka iz Karlovaca krajem XVII veka (1688.) i ulaskom u sastav Austrije tj. Habzburške monarhije nakon Karlovačkog mira 1699. godine, vinogradarstvo doživljava nagli procvat u čemu su karlovačkim vinogradarima na ruku išle nove navike stanovništva Evrope.

 Osamnaesti vek beleži čudesan profit od vinogradarstva koji je bio prava blagodet i za seljaštvo, pri čemu prvi put potrošnja vina na selu ne zaostaje za onom u gradu. Fruškogorska vina bila su naročito cenjena u XVIII i XIX veku kada se uzgojem vinove loze bavio najveći deo karlovačkog stanovništva. To potvrđuje podatak iz 1754. godine koji kaže da su Karlovci naselje sa 565 domaćinstava, a njih 459 poseduje vinograde. U ovom periodu (XVIII-XIX vek) najorganizovanije vinogradarenje imali su manastiri i Karlovačka mitropolija. Kako se crno vino koristilo u svetom činu pričešća, ova proizvodnja je na Fruškoj gori bila veoma važna. O tome svedoče i prve knjige pisane na temu grožđa i vina čuvenog  Zaharija Orfelina i arhimandrita Prokopija Bolića. Orfelin u svom „Iskusnom podrumaru“ iz 1783. godine piše da su: „ ...naša najbolja vina manastirska i nadasve karlovačko, a naročito crno i šiler.“ Arhimandrit Bolić u svom delu „Sovršeni vinodelac“ kaže za karlovačke vinograde da: „... daju izuzetna i jaka vina...“. O površini pod vinovom lozom, ali i o kvalitetu karlovačkog vina, piše i mađarski statističar Demijan 1800. godine navodeći da je u Karlovcima bilo 2332 jutra zemlje pod vinogradima i da je:“ ... karlovačko crno vino najboljeg kvaliteta, slatko, snažno i vatreno kao grčko i da je od svih najbolji ausbruh i bermet. Upravo su to dva najslavnija karlovačka vina, vrlo skupa, čija je proizvodnja bila komplikovana i spora, ali najviše tražena i izvožena. Ausbruh (samotok) je jako desertno vino, koji se u XVIII veku najpre proizvodio samo u mitropolitskom podrumu u Karlovcima, potom u fruškogorskim manastirima, da bi se kasnije proizvodnja proširila na čitav Srem. Slavni bermet (Raizischer Wermut) je jako (16-17% alkohola), suvo, aperitivno vino sa dodacima pelina, cimeta, anisa i brojnog drugog aromatičnog bilja (svaki podrum je imao svoj, brižljivo čuvan recept). Vina su često igrala značajnu ulogu i u politici.

 Karlovački mitropoliti Pavle Nenadović (1749-1768) i Stefan Stratimirović (1790-1836) poklanjali su ih uticajnim ljudima Habzburške monarhije, kako bi ostvarili svoje ciljeve (borba za srpske narodne i crkvene privilegije). Najčešće su poklanjali bermet i ausbruh. Inače, bermet se pio na dvoru u Beču, postavši omiljeno desertno vino dvorskih dama i gospode. Vinogradarske površine stalno su povećavane, tako da 1882. zauzimaju 2982 jutara. Sve do epidemije filoksere (1885-1895) vinogradarstvo je bilo najvažnija privredna grana Sremskih Karlovaca. Neposredno pre pojave filoksere, proizvodnja je varirala od 3 miliona litara u godinama osrednjih berbi do 4 miliona litara u izrazito rodnim godinama. Gotovo je nemoguće govoriti o karlovačkom vinogradarstvu i vinarstvu, a ne spomenuti vešte karlovačke trgovce. Ekonomska moć Karlovaca u XVIII i XIX veku počivala je osim dobro razvijenog vinogradarstva, vinarstva i na odlično organizovanoj trgovini. Osim po Evropi (Beč, Pešta, London...), karlovačko vino polovinom XIX veka nalazi tržište i preko okeana, u Americi, o čemu svedoče i sačuvane porudžbenice. Proizvodnja i trgovina vinima temelj su ekonomske moći karlovačkog građanstva sve do kraja XIX veka kada i počinje ekonomsko propadanje Karlovaca. 

Do naglog prekida razvoja vinogradarstva i vinarstva u Sremskim Karlovcima dolazi krajem XIX veka (1885-1895), kada je vinograde na Fruškoj gori , među njima i karlovačke, uništila filoksera. To je imalo za posledicu nestanak bermeta i ausbruha. Za to vreme potpuno je stala bogata i uspešna proizvodnja i trgovina vinom. Izgubljena su važna tržišta širom Evrope, mnogi proizvođači i trgovci su finansijski propali, došlo je do naglog osiromašenja stanovništva a time i grada. Obnova vinograda trajala je tridesetak godina, a bila je moguća jedino kalemljenjem domaće loze na američku podlogu, što je prvi u Karlovcima primenio Josif Popović-Smotra. Karlovci se ipak oporavljaju, zahvaljujući uloženom trudu samih Karlovčana, i brzo se vraćaju na stara tržišta zahvaljujući tradiciji i kvalitetu. Pre pojave filoksere hroničari beleže čak 32 sorte, uglavnom autohtone.  Zanimljivo je da su u tom periodu crna vina činila 80% proizvodnje. Nasuprot tome, danas dominiraju bele sorte: neoplanta, župljanka i rizling. Ako su bermet i ausbruh bili najpoznatija karlovačka vina u XVIII i XIX veku, u XX veku je to italijanski rizling.

Karlovci su svoje nekadašnje bogatstvo i slavu stekli pre svega zahvaljujući svojim vinogradima i vinima. Karlovačko vino je blistalo širom Evrope, uvek gospodstveno i otmeno, među najboljima. Danas, posle gotovo jednog veka zaborava, karlovački vinogradari uspevaju da obnove proizvodnju bermeta i ausbruha, a sade se i novi vinogradi. Ministarstvo poljoprivrede proglasilo je 2007. godine fruškogorski Bermet za novi zaštićeni brend Republike Srbije. Najpoznatija manifestacija vezana za karlovačko vinogradarstvo je čuvena „Karlovačka berba grožđa“, među lokalnim stanovništvom poznata kao „Grožđenbal“.

 Nastala je iz tradicionalne običajno-narodne svečanosti kojom se obeležavao početak berbe grožđa, što je oduvek predstavljalo najradosniji događaj za ovu sremsku varošicu. Manifestacija je obnovljena 1992. godine, i od tada se održava svake godine poslednjeg vikenda septembra, ili prvog vikenda oktobra meseca. Program se najvećim delom odvija u centru Sremskih Karlovaca, a ovu manifestaciju poseti oko 100.000 ljudi. Zato ako imate vremena, dobrodošli u Sremske Karlovce da se lepo proveselimo i  nazdravimo u čast grožđa i vina. “ IN VINO VERITAS“...

Na osnovu predrasuda u društvu, da je majka automatski u pravu, neretko trpe očevi, ali što je još veći problem trpe i deca. Svi se bave pitanjem samohranih majki, ali neretko samohrani očevi sa svojom decom žive na ivici egzistencije, a to malo ko ili što je još češće niko ne primećuj

KNEZ PAVLE KARAĐORĐEVIĆ – POVRATAK U SRBIJU

Autor: Darko Paripović

„Jadni Srbi, šta će biti sa njima?“ Bile su to proročanske reči kneza namesnika Pavla Karađorđevića posle puča i „dešavanja naroda“ tog istorijskog 27. marta 1941. godine. Istog dana pred cevima zaverenika potpisao je ostavku na svoj položaj i otišao u izgnanstvo, zauvek napustivši Srbiju. Od tada je trajao dug i trnovit put, pun različitih  iskušenja i prepreka, kako bi se dokazala istina i napokon zadovoljila pravda. Zato su nas iskreno obradovale prošlogodišnja sudska rehabilitacija kneza Pavla, kojom je poništena optužba komunističkih vlasti za ratne zločine i saradnju sa okupatorom, kao i najava prenosa i sahrane njegovih, ali i posmrtnih ostataka kneginje Olge i njihovog sina, kneževića Nikole Karađorđevića u kriptu crkve Svetog Đorđa na Oplencu. Biće to, bez ikakve sumnje, prvorazredni događaj na koji se dugo čekalo. Za datum sahrane određen je 6. oktobar, na stogodišnjicu izgradnje ove crkve koja predstavlja zadužbinu i mauzolej kraljevske porodice Karađorđević.

Knez Pavle Karađorđević (1893-1976), poslednji Voždov potomak koji je vladao Srbijom, jedna je od najznačajnijih i ujedno najtragičnijih ličnosti naše savremene istorije. Sin kneza Arsena (mlađeg brata kralja Petra I) proveo je detinjstvo uz strica koji se vraća na srpski presto posle Majskog prevrata 1903. godine. Posle školovanja u Beogradu, započinje klasične studije na Oksfordu koje je morao prekinuti zbog početka Prvog svetskog rata 1914. Po završetku rata 1918. vraća se na Oksford kako bi završio započete studije. Diplomirao je istoriju umetnosti koja je do kraja života ostala njegova najveća ljubav. U Londonu je upoznao i buduću suprugu kneginju Olgu (1903-1997) koja mu je rodila troje dece: sinove Aleksandra (1924), Nikolu (1928) i kćer Jelisavetu (1936). Ljubitelj lepe umetnosti, posvetio se ustrojavanju svog muzeja i nabavci vrednih umetnina, izolovan od državničkih poslova koje je obavljao njegov brat od strica kralj Aleksandar I Karađorđević Ujedinitelj.

 Međutim, jedan događaj odredio je dalju Pavlovu sudbinu. Bio je to Marsejski atentat 9. oktobra 1934. godine kada je ubijen kralj Aleksandar prilikom zvanične posete Francuskoj. Testamentom pokojnog kralja knez Pavle, kao najbliži rođak, određen je za prvog namesnika maloletnom Aleksandrovom sinu Petru koji je tada imao 11 godina. Tako je Pavle preko noći postao prvi čovek Kraljevine Jugoslavije u burnom vremenu obeleženom usponom fašizma u Evropi. Našao se na čelu jedne nestabilne višenacionalne države prepune suprotnosti. Na njegova pleća  sručila se velika odgovornost. Trebalo je voditi državu u tom sudbonosnom istorijskom periodu, a pre svega sačuvati presto mladom kralju i produžiti život monarhije. Zalagao se za politiku neutralnosti usred najvećeg svetskog rata u istoriji čovečanstva. Nažalost, došla je sudbonosna 1941. godina. Bila je to poslednja godina njegovog namesništva i željno je očekivao da mladi Petar preuzme presto. Međutim, kao po ko zna koji put, velike sile su u svoj sukob pokušale da uvuku i ove naše prostore. Rastrzan između svoje odanosti Velikoj Britaniji i državničke pragmatičnosti, odnosno pristupanja savezu Sila osovine (Nemačka, Italija i Japan), odlučio se teška srca za drugu opciju. Tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, opkoljenoj sa svih strana zemljama Trojnog pakta, bez savezničke pomoći, nije preostalo ništa osim pristupanja ovom savezu. Bilo je to jedino racionalno rešenje sa jasnom namerom da se zemlja sačuva od rata. Jugoslavija je bila na putu da izbegne najveći svetski sukob. Posle godina diplomatskog nadmudrivanja i kupovanja vremena, knez Pavle je jedini dobio mogućnost da potpiše Pakt bez vojnih klauzula. Hitler je dozvolio i taj poslednji ustupak. 

U beogradskoj „Politici“ na naslovnoj strani pisalo je: „Jugoslavija pristupila paktu triju sila pod uslovom da za sve vreme trajanja rata Nemačka i Italija ne traže prelaz niti prevoz svojih trupa preko jugoslovenske teritorije.“ Knez Pavle je to objavio narodu. A onda je došla britanska osveta i nesrećni puč od 27. marta 1941. kada je uz asistenciju Čerčilovih obaveštajaca i svesrdnu pomoć kratkovide srpske „elite“ za 500.000 funti sterlinga potpisana smrtna presuda Kraljevini Jugoslaviji sa nesagledivim posledicama koje osećamo i danas. Usledila je najsurovija okupacija u Evropi, krvavi građanski rat, genocid nad srpskim narodom oličen u strahotama Jasenovca, Jadovna, streljanja đaka u Kragujevcu, civila u Kraljevu, višedecenijska komunistička diktatura... Knez Pavle je sa porodicom zauvek proteran iz Srbije, predan na milost Britancima i do kraja života osuđen na život izbeglice, daleko od svoje otadžbine. O njegovoj čežnji za Srbijom najbolje svedoče sledeće reči: „A ja, kad šetam pratolinskim vrtom, kad uzberem struk bosiljka, protrljam ga međ prste i pomirišem. Tada mi gotovo pođu suze na oči“.

Trebalo je da prođe punih sedam decenija da se sa imena najprosvećenijeg srpskog vladara u XX veku spere ljaga izdajnika, ratnog zločinca i da napokon pronađe večni mir u Oplenačkoj crkvi. Nije prvi put u našoj istoriji da su ljudi poput njega za života žestoko napadani i osporavani, da bismo tek posle određenog vremena postali svesni njihovog značaja, dela, mudrosti i dalekovidosti. Ako zbog ničeg, onda zbog Muzeja koji je nosio njegovo ime, kao najznačajnija institucija ove vrste u novoj kulturnoj istoriji srpskog naroda. Aristokratskih manira, knez Pavle je prosto odudarao od sredine u kojoj je živeo. Za njega bi se po karakteru moglo reći da je bio više Britanac nego Srbin. On nikada nije krio svoj anglofilsko raspoloženje. Međutim, u sudbonosnim istorijskim trenucima, kada je trebalo izabrati između Britanije i Srbije, nije se ni trenutka dvoumio. A tamo daleko, kao emigrant, duboko je patio za svojom zemljom koja se konačno udostojila da oda počast ovom velikom čoveku.

Značenje masonskih simbola na znamenitim građevinama u prestonici

Svevideće oko nad gradom

Autor: Sanela Kesegi

Iako u Srbiji ima više od 20 formalnih i neformalnih masonskih hramova, broj građevina koje su u Beogradu „ukrašene“ masonskim simbolima nije poznat. Radi se o tajnom ključu jednog vremena, kada je naše društvo predstavljalo centar slobodnog zidarstva u istočnoj Evropi, čiji sveprisutni simboli, čak i kada im se vidno prodre u srž, za „neodabrane“ zauvek ostaju pod velom tajne. 

Masonskom simbolikom se na jedan veoma zanimljiv i prijemčiv način pozabavio Zoran Lj. Nikolić u svojoj knjizi „Masonski simboli u Beogradu“. On kaže da veliki broj građevina pored kojih naši sugrađani svakodnevno prolaze jeste „ukrašen“ masonskim simbolima, koji za neupućenog čoveka često nisu nikakav trag koji bi ih približio ovoj voljenoj misteriji.
Međutim, isti taj profani Beograđanin kada već otkrije da se na nekoj zgradi nalazi masonski simbol, sigurno bi voleo da dozna i šta on znači.
Ugaonik i šestar je masonski simbol koji je široko rasprostranjen i poznat i kod profanog sveta. Prema Nikolićevim rečima, ovakav simbol isprepleten sa još nekim tipično masonskim može se videti na kući kod Društva za tehnička preduzeća „Pionir“.
- Tu se nalaze dva identična medaljona, jedan okrenut ka Francuskoj, drugi ka ulici Strahinjića Bana i u mreži upletenih građevinskih oruđa dominiraju šestari, uglomeri - kaže Nikolić.

Ova dva simbola, prema jednom starom ritualu, uče „da masonske aktivnosti treba da budu poštene i da se treba držati u okviru tih granica“. Ova dva simbola se uvek prikazuju zajedno i to kao veliko svetlo, ili kao dragulj, a njega nosi Majstor Lože i Prethodni Majstor. U masonskom simbolizmu ugaonik i šestar predstavljaju masonsku dužnost prema sebi i prema zanatu i on je pravi simbol bratstva.
Čak postoji i jedno tumačenje koje kaže da su ugaonik i šestar simbol jedinstva Starog i Novog zaveta. Nijedan od tih visokih stepena ne prihvata ovo tumačenje, iako se razlikuje od simboličke masonerije. Ugaonik, po njima, isključivo pripada stepenima koji su niži, i zasnovani na umetnosti koja je operativna; dok je šestar, kao alatka uzvišenijeg karaktera i namene, pripisan stepenima koji imaju filozofsku i uzvišenu osnovu.
Jedan od najčešćih simbola je jednakostranični trougao. Prema Nikolićevim rečima, ovakvo obeležje se može „prepoznati“ na zgradi Tehničkog fakulteta, doduše ukršten je šestarom.

- Ova zgrada je građena u periodu između 1925. i 1930. godine, upravo u doba kada je masonerija u staroj Jugoslaviji okupljala izuzetno uticajno članstvo. Gotovo je neverovatno da niko o tome nije govorio tokom posleratnih decenija kad su simboli toliko jasni i upečatljivi - priča Nikolić.
U njegovim neizrecivim stepenima sveta delta, svuda predstavlja sebe kao simbol Velikog Arhitekte Univerzuma. U Drevnoj Zanatskoj Masoneriji, on se stalno pojavljuje kao element važnih ceremonija. Sedišta glavnih oficira su postavljena u obliku trougla, tri manja svetla imaju isti oblik i ugaonik i šestar oblikuju dva trougla koji se spajaju sa svojim osnovama.
- Nekako se čini da je ovaj simbol prihvaćen od strane svih drevnih naroda i to kao simbol božanstva. Radi se o nekom od njegovih oblika emanacije, i zato je verovatno dominirajući uticaj ovog simbola nastao u jevrejskom sistemu, gde yod u trouglu predstavlja Tetragramaton ili sveto ime Boga. Kod Egipćana, mrak kroz koji je kandidat na inicijaciji trebalo da prođe, bio je simbolizovan mistrijom. Jedan od masonskih alata koji su veoma važni, u njihovom sistemu hijeroglifa, ima oblik trougla. Jednakostranični trougao su oni smatrali figurom koja je najsavršenija , kao i predstavnikom velikog principa živog postojanja, jer svaka od njegovih strana se odnosi na jedan od delova kreacije, bilje, životinje i minerale - kaže za Danas jedan od poznavalaca masonskih simbola koji je želeo da ostane anoniman. 

Masonskih simbola ima i na nadgrobnim spomenicima, te tako na Novom groblju, na familijarnoj grobnici porodice Živadinović, kako Zoran LJ. Nikolić piše u svojoj knjizi, pored portreta jednog od pokojnika stoji i svevideće oko.
Svevideće Oko je važan simbol vrhovnog Bića, koji su slobodni zidari pozajmili od naroda antike. Hebreji i Egipćani su izvukli njegovu upotrebu iz te prirodne sklonosti figurativnog uma da izaberu jedan organ kao simbol funkcije koju treba izraziti pojedinačno. Tako, stopalo je često bilo prihvatano kao simbol brzine, ruka kao snaga i šaka kao ispravnost. Po istom principu, otvoreno oko je izabrano za simbol opreznosti, a oko Boga kao simbol božanske opreznosti i staranja o univerzumu.

Akacija kao simbol besmrtnosti, nevinosti i inicijacije

Prema Nikolićevim rečima na grobovima, može se naći i akacija što je još jedan važan i interesantan simbol u Slobodnom zidarstvu.

Ona se može trostruko objasniti, kao simbol besmrtnosti, nevinosti i inicijacije. Ova tri značenja su tesno povezana i ta veza se mora sagledati ukoliko se teži pravoj interpretaciji.

 Tako, u ovom jednom simbolu, može se naučiti da u inicijaciji života, koja je u trećem stepenu prosto amblemska, nevinost mora neko vreme da odleži u grobu; zatim, da bude opozvana sa rečju Velikog Majstora Univerzuma, ka blaženoj besmrtnosti. Zajedno sa ovim, podsećanje na mesto gde je grančica akacije zasađena - Brdo Kalvarija - mesto groba njega koji je „izneo život i besmrtnost na svetlost“ i koji je u Hrišćanskoj Masoneriji, označen, kao što on jeste u Knjizi zakona, kao „lav iz plemena Judah“. Takođe, da u misteriji njegove smrti, drvo od koga je sačinjen krst zamenjuje akaciju i u ovom simbolu, koji je i istinski najvažniji i najznačajniji u Masonskoj nauci, ima podsećanje na sve misterije života i smrti, o vremenu i večnosti, sadašnjosti i budućnosti.

Simbol i u centru grada

Ispred SANU u Ulici kneza Mihaila nalazi se piramida koja je takođe masonski simbol. Bitno je napomenuti da ovde nije poenta piramida, već svevideće oko. To oko je izostalo, verovatno kao posledica straha da ne bude previše opasno ukazivanje na masone.

 

 Sremski Karlovci – fruškogorski biser

Autor: Darko Paripović

„Karlovci! Karlovci su nešto što je poezija čista... “, govorio je znameniti srpski pesnik Miloš Crnjanski. Živopisni gradić u zagrljaju Fruške gore i na obali silnog Dunava, vekovima predstavlja nezaobilaznu destinaciju putnicima. Sremski Karlovci su mesto izuzetne kulturne baštine, jedan od najlepših malih gradova srednje i jugoistočne Evrope. Najpoznatiji po svojoj burnoj istoriji, grad čiji istorijski značaj prevazilazi stvarnu veličinu i koji je tokom dva veka predstavljao verski, kulturno-prosvetni i politički centar Srba na prostorma severno od Save i Dunava, odnosno na teritoriji tadašnje Habzburške monarhije. Zahvaljujući svom položaju, spletu istorijskih događanja, ovde su se prožimale dve dominantne evropske kulture, zapadna i istočna. Karlovci su mala evropska riznica stilova iz poslednja tri veka, most između istoka i zapada, srpskog pravoslavlja i zapadne latinske prosvete. Tipičan grad XVIII veka sa nizom kulturno-istorijskih spomenika koji svedoče o nekada slavnoj prošlosti, urbanistički i ambijentalno u potpunosti sačuvan. Karlovci su grad-muzej, jedan od malobrojnih gradova u Srbiji koji već na prvi pogled asocira na davno prohujala vremena. 

Prošlost je ovde ostavila neizbrisiv trag kao malo gde. Varoš prepuna prelepe arhitekture, sa starim veličanstvenim zdanjima kao čuvarima uspomena bogate prošlosti, koja su potpuno izmenila lik gradskog jezgra, od kojih neka imaju visok umetnički domet. Zgrada Karlovačke gimnazije, zadužbina braće Anđelića, prema projektu budimpeštanskog arhitekte Đule Partoša, zamišljena u stilu srednjovekovnih srpskih manastira, sa dekorativnim detaljima koji mnogo potsećaju na Studenicu. Patrijaršijski dvor u Karlovcima je po čuvenom Milanu Kašaninu „najreprezentativniji dom koji ima Vojvodina“, podignut u klasicističkom stilu XIX veka prema projektu Vladimira Nikolića. U dvoru se nalazi i kapela posvećena Sv. Dimitriju sa prelepim ikonostasom Uroša Predića. Zatim zgrada Narodno-crkvenih fondova u kojoj su danas smešteni pravoslavna bogoslovija „Sv. Arsenija Sremca“ i odeljenje arhiva SANU.  Monumentalne su i zgrade Bogoslovskog  seminara, „Stefaneuma“, palate „Ilion“ barona Rajačića, legendarna česma „Četiri lava“ kao i Magistrat, danas sedište karlovačke opštine. Pomenuta zdanja su najbolji svedoci nekadašnje slave i bogatstva, dok danas predstavljaju prepoznatljiv imidž Karlovaca. 

Posebnu dragocenost ovog mesta predstavljaju crkve. U Karlovcima se nalaze tri pravoslavne(Gornja, Donja i Saborna crkva Sv. Nikole), katolička crkva Sv. Trojstva i nekoliko pravoslavnih i katoličkih kapela od kojih je najpoznatija stara lepotica, Kapela mira, simbol čuvenog Karlovačkog mira iz 1699. godine kao najznačajnijeg događaja novovekovne istorije na ovom tlu. Karlovci kao grad prošlosti poseduju u svojim crkvama jedinstvene ikonostase izuzetne umetničke vrednosti. Dovoljno je samo obići Sabornu crkvu Sv. Nikole, najlepšu srpsku baroknu crkvu, zadužbinu mitropolita Pavla Nenadovića, i videti prelepi Kračunov i Orfelinov barokni ikonostas, to remek delo naše umetnosti, u kome se ogleda sva lepota i monumentalnost srpskog baroka. Važne pomena su i riznice, stare i vredne biblioteke, građanska arhitektura od druge polovine XVIII do polovine XX veka gde svaka kuća ima značaj za prošlost ovog znamenitog grada. 

Sremski Karlovci, to „ljubavno predgrađe Beograda“, kako ih još naziva Miloš Crnjanski,  jedan su od retko dobro očuvanih romantičnih gradića celog Podunavlja, grad đakovanja, tolerancije, ljubavi, umetnosti i vina. Jedan od najmanjih, a opet tako slavan i čuven, kao retko koji grad u našoj zemlji. Posle višedecenijske stagnacije i propadanja grada u periodu komunističke vlasti, Narodna skupština Republike Srbije donela je 1991.godine Zakon o Karlovcima koji predstavlja pravni osnov na kom se zasniva obaveza države da finansira revitalizaciju i zaštitu grada. To je ujedno i kapitalni pravni akt koji afirmiše značaj Karlovaca za naše celokupno nacionalno, državotvorno, kulturno i duhovno biće. Iskreno se nadamo da će se Karlovci, taj biser među malim evropskim gradovima, ponovo vratiti na staze stare slave i zauzeti mesto koje im zasluženo pripada. Jer posle posete Sremskim Karlovcima, svako će u potpunosti osetiti stihove Branka Radičevića – „Oj Karlovci, mesto moje drago...

Skoro 35.000 ljudi u Srbiji žrtve su posttraumatskog stresnog poremećaja 

Strahovi učesnika rata

Autor: Sanela Kesegi

Da u građanskim ratovima granice prolaze kroz ljudska srca i da su zbog toga ti ratovi veoma krvavi, primetio je još čuveni pisac Antoan de Sent Egziperi. Neki taj osećaj nazivaju nostalgijom, drugi kažu da je to bolest duše, za neke su to ratne i traumatske neuroze, a pojedini ovde prepoznaju i balkanski sindrom. Jedno je nesumnjivo, svi oni koji su jednom omirisali barut, krv, znoj i suze zasigurno ne mogu više mirno da spavaju.

Marinko Vujinović bio je u ratu u Bosni i, kako kaže, prečesto sanja krvave slike.

- Nekada se probudim u znoju, imam osećaj kao da sam u nekom bunilu i prisećam se svega. Sanjam istraumiranu decu koja se trzaju na zvuk granate, vrište i plaču, a nikoga nema da im pomogne - pognute glave prepričava svoje snove Marinko.

Stručnjaci sa Vojnomedicinske akademije u Beogradu procenjuju da od oko 400.000 učesnika rata iz Srbije skoro 35.000 su žrtve posttraumatskog stresnog poremećaja (PTPS).

Prema analizama psihologa i psihijatara ova populacija ljudi pati od stravičnog osećanja krivice zbog onoga što su radili na ratištu, osećaju se odbačeno i izmanipulisano, a svoju mirnodopsku okolinu doživljavaju potpuno otuđeno.

Psihijatar Jadranka Mrdak kaže da se ratne traume mogu prevazići jedino suočavanjem sa prošlošću.

- Ako se izuzetno bolna saga o ratu neprekidno gura pod tepih, kao najgori neprijatelj ona može isplivati na površinu kada se to najmanje očekuje. Ovde ne tražimo odgovor na pitanje ko je šta radio na ratištu, već ko je mogao da zaustavi krvoproliće - kaže Mrdak.

Traume nastaju usled ratnih sukoba, nasilja, telesnih napada, silovanja, razbojničkih prepada, uličnih napada, mučenja, boravka u ratnom zarobljeništvu, u koncentracionom logoru i nesumnjivo ostavljaju dugotrajne posledice na ljudsku psihu.

Adminu Puzić su još dok je bila maloletna silovali u ratu, istovremeno ona je posmatrala kako joj ubijaju brata Almira.

- Često sanjam njegov lik, čas se smeje čas plače. Jako mi je teško bilo da sve ovo zaboravim, uistunu verujem da sve što se dogodilo te 1993. godine nikada neću preboleti. Lečili su me razni psihijatri i dugo mi je trebalo da smognem snage i ispričam šta me tišti. Iako je prošlo mnogo godina, ja još uvek nemam svoju porodicu, jer imam veliki strah od muškarca - kroz suze priča Admina.

Nakon doživljene traume prvi simptomi su vidljivi tek nakon šest meseci, a u izuzetnim slučajevima moguće je i kasnije. Ljudi koji su direktno ili indirektno učestvovali u ratu najčešće imaju simptome ponovnog preživljavanja trauma, a tu se ubrajaju flešbekovi, snovi i sećanja. Skloni su tome da izbegavaju događaje, ljude, bukvalno sve ono što i najmanje ima veze sa traumom koju su preživeli. Njih možemo opisati kao emotivno otupele ljude kojima lutaju misli. Oni su često napeti, nervozni, pate od raznih strahova i iskazuju osetljivost na razne stimulanse.

Bojana Tatomirović prebegla je iz Bjelovara za Beograd, na njenu kuću je pala granata, a ona je ostala bez jedne noge.

 - U ratu sam videla dva mladića koji su izgubili obe noge, tada sam pored neizmerne tuge osetila i neopisivu radost što mi je Bog sačuvao ovu jednu nogu. Patim od raznih strahova, iako sam već dugo u Beogradu često sanjam ulicu u kojoj sam odrasla i onaj grozni trenutak kada je granata pala na našu porodičnu kuću, strašan je to bio osećaj, cela moja porodica je sa zemljine mape izbrisana toga dana, a ja sam ostala da strahujem. Ipak veoma sam srećna što sam živa, redovno idem na terapije kod moje doktorke Marine Kažić i sada mi je mnogo lakše da raširenih ruku prigrlim budućnost. Po nekada se uplašim i od grmljavine, ali guram, Bog mi je dao šansu za novi život makar i sa jednom nogom -kroz osmeh kaže Bojana.

Surova statistika

Oko 300 bivših pripadnika VRS, prema zvaničnim podacima, izvršilo je samoubistvo posle rata u BiH. Pretpostavlja se da su uzroci samoubistava većine veterana upravo ratne i postratne traume kao i stres. Neretka je pojava da upravo učesnici u nekom od ratova nakon mnogo godina poubijaju članove svoje porodice, napadaju komšije bez vidnog razloga, a veliki broj njih se kreće i izvan zakona, te prodaju narkotike, pljačkaju, a ne libe se i da trguju belim robljem.

---