Šmizla

                                           IDIOT, JADNICI I JOŠ PO NEŠTO

 Autor: Šmizla

Danas sam konačno ukapirala da mi je muka od ljudi, dakle verujem da većina nas da nije prinuđena da živi u "korelaciji" sa ljudima, ne bi to radila sigurno. Sada vidim koliko se Aristotel sprdao kada je rekao da je čovek društveno biće i sve ostalo... Čovek tek s godinama razume onu rečenicu što više upoznajem ljude sve više volim životinje i zaista je tako!!!!! A u biti sam veoma društveno biće. Juče ja sretnem , nekog nazovi druga, za kog sam mislila da je normalan momak i da drži do sebe. A on mi ispriča, eto kako više nije u kontaktu sa tim i tim ljudima i kako je spavao sa tom i tom osobom koja ima ozbiljnu "karijeru". Kao da mene to zanima i onda zabezeknuto, a nekada su te zanimali ti ljudi. Da, dobro reče, nekada. Bože pun je svet budala, po malo mi žao mučenika, mora da ga je opasna muka naterala kada je spao na tu osobu, ali nije to tema današnjeg pisanija. Na posletku svaka ptica svome jatu leti, a ti ljudi koje je spominjao su se svi između sebe posvađali, što je i bilo za očekivati, samo je bilo pitanje trenutka. I sada vidim da je sasvim bila ispravna odluka udaljiti ih, bar je vazduh čist. Nego, šta me navelo danas da bacim ove redove. Živimo u vreme kada je interes na prvom mestu, princip ja tebi ti meni i shvatim da se ja još nisam dovoljno iskvarila i da još po nekada imam želju da stavim ružičaste naočare, ali sve brže i brže moram da ih skinem. Sećate se one stare, pravi prijatelji su vam oni sa kojima ste odrasli, pa tek ono nema gore nego šurovati sa rodbinom. E, tu smo, tako mi je neopisivo žao što moram slova da trošim na ovo, ali jače je od mene. Kada sam bila mlađa slušala sam kako brat ne priča sa bratom i slične stvari za koje sam verovala da ne postoje i da se meni i ljudima iz moje okoline ne mogu dogoditi, ali... Valjda ovo ludo vreme u kom živimo, problemi i svi drugi izgovori udalje ljude ili naprave nepremostiv jaz između njih. Ali retko kada poželim da vidim bilo koga od tih ljudi. Neka mesta na koja sam kao tinejdžerka obožavala da idem, postala su mi odvratna!!!!!!!!. Tu se sada meri koliko si zalogaja pojeo za ručkom i sve neke primitivne i nebitne stvari i besumučno se ćaska o tome. Pa se ogovara kao neke babe na klupama ispred kuće, pa ko je sa kim bio slatka, pa ko je ovo, pa ko je ono, a što je najgore to rade muškarci. Koliko li je dosadno tim ljudima kada se bave takvim glupostima! Ali bave se i nikako da požele da prestanu sa tim. Sve osobe koje su tamo imale bilo kakvu mentalnu, moralnu ili bilo kakvu drugu vrednost nisu više žive... na žalost. Po malo mi je žao što je to mesto izgubilo svoj stari šarm, kad pomislim na te ljude i negativnu energiju koja tamo vlada, sloši mi se. Tamo sada uspeva samo korov, a nekada je sve bujalo od cveća, a sada samo korov i ima i nekih golubova, a to je tek priča za sebe...Pa je bio tu i neki laminat, pa neka sestra od ujaka koja se kako ono rekoše bacila u promet, a ova druga je oduvek u prometu, a treće je ovo, četvrta ono, bože koliko nebitnih stvari na gomili. I ovi ljudi svakodnevno pričaju o takvim glupostima. A usput među njima ima onih koji parazitiraju, onih koji se malo malo, pa ne češljaju, pa onda onih koji ne smeju da mrdnu od žene, to je sve učestalija pojava. I kakve ovo sve veze ima sa mnom, pitam se godinama, pa ja žalost ima je l sam glavna tema tih njihovh zasedanja ja!!!!!!!!!

U pola pet, krenuo je prevoz…

Piše: Šmizla

4.30 AM krenuo je prevoz, krenuo je život da se spušta niz mutne ulice Beograda... U zgradama koje me okružuju u tri stana je upaljeno svetlo, ostali još spavaju ili nisu u tim kutijama, koje ih odvaja od spoljnog sveta. Koliko često ste razmišljali o životima koji se odvijaju iza tuđih roletni. Šta li tu ima, šta li rade ti mali crvi koje poznajete ili ne poznajete ili mislite da poznajete... U kakav li su film zakopčani... Šta jedu, šta piju, da li žive ili samo glume živote, glumci, čistači, političari, baba sere... svako u svojoj „bezbednoj zoni“ daleko od očiju javnosti... Svaki osvetljeni ili zatamljeni prozor nosi svoju tajnu, na tim oknima smenjuju se život i smrt u svojoj besmrtnoj igri, koja traje i traje i na koju živ stvor ma koliko pametan i iskusan bio uvek natrči... Gle, tamo gori jedna sijalica, sablasno... Možda tu živi neka baka sama, ostavljena od svih, tetura se po sobičku u koji odavno nije provirila svetlost dana, a kamo li ljudska noga. Iza tih prozora, polu otškruntih, zabravljenih, polomljenih, starih novih, vodi se ljubav, vodi se rat, umire se i rađa, strada, prašta, napušta, zaljubljuje i sve opet i opet... Tu su nastala najveća umetnička dela, rečenice koje se prepričavaju... odatle su se iznedrili kriminalci, kvazi kriminalci, genijalci, hvalisavci i lažovi, a sve to, skoro čitav svet za jedan pogled sa terase ili iz nekog drugog ugla možete imati na svom dlanu, neprocenjiva moć, neprocenjiva i neupotrebljiva... Koliko li ste puta svi vi pokušali da doprete kroz te „neprobojne“ zidove i saznate šta čine ti čovečuljci, da li sede , da li stoje, da li se grče... da l se smeju, da li plaču... i opet pitanje... žive li...

Tu, baš tu, na prvom spratu, gde retko kad ima svetla, živi jedna devojka, povučena, neko bi rekao čudna... sasvim je u svom svetu, nevina... neki je zovu baba devojka... Jednom mi se javila u liftu... to je bila prva i jedna jedina reč koju sam čula od nje, da ne kažem poslednja. Njena odeća, njeni pokreti, da ne kažem pogled, stvara film... govori... ne trebaju tu reči... suvišne su... ide li ona na kafu, čita li knjige, zna li uopšte da čita... da li je nekada videla polni organ drugog čoveka, uživo naravno, pere li zube... živi li... Tu baš tu, iza jednog od bilon prozora prvi put je izrecitovano Ne daj se Ines, ne daj se godinama moja Ines... Uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova... tu su nastali Idijoti, Rat i mir, Orkanski visovi, Tihi don, Derviš i smrt, Prokleta avlija, Žabljači ustav, Teorija političkog sistema... osnove plivanja, tu je iskrojena prva haljina, napravljena prva fotografija, pa i poslednja i sve, sve se dešava baš tu... iza nekog od ovih prozora sa svetlom ili bez... sa životom ili...

“Drvo se na drvo oslanja, a čovek na samog sebe”

Autor: Šmizla

Jedna stvar koja mi se dogodila ovih dana naterala me je da jako, jako dobro razmislim o prijateljstvu. To bi trebao da bude bezuslovni odnos u kojem je osećanje privrženosti primarno. Setila sam se onih srca koja se u detinjstvu kupuju, pa se prepolove i svaka polovina ima svog vlasnikaJ

Kako je to lepo. Drugarica je ona koju zagrliš, kad je pogledaš znaš na šta misli, kad je tužna saslušaš je, kada je vesela uz nju si, kada joj treba pomoć...

Upravo dolazimo na pravu adresu. Ne kaže li se „uzalud“ da se prijatelj u nevolji poznaje? Koliko ste puta u životu bili u nevolji? Sva ta pitanja čovek u životu postavi sebi više puta i onda dolazimo i na onu dobru staru poslovicu kada ti je dobro u životu svi su ti prijatelji...

Moj pokojni ujak je imao jako puno prijatelja, možda sam ovu reč trebala da stavim pod navode. Pa to je bilo na milione, te neki kumovi, te ovi, te oni i tako godinama. Svi su ga obožavali... Sve dok im je bezuslovno pomagao... I onda se obožavani na žalost razboleo, e tu dolazimo na onu poentu sa početka teksta... Ostao je sam, ali ne potpuno. Jedan prijatelj mu je ostao bezuslovno veran do zadnjeg dana i njemu svaka čast, kao i onima koji nisu i koji su pokazali svoja prava lica... Koliko puta ste nekome pomogli u životu i da li mislite da ljudi to treba da čine? Šta je za vas uopšte prijateljstvo...

Za mene je prijateljstvo kada ste u stanju da ustanete u 3 ujutru za svog prijatelja i dođete kod njega jer ste mu potrebni. Za mene je prijatelstvo kada se sa drugaricom satima smejemo bez razloga, zbijamo šale, pevamo, plačemo, radimo sve stvari koje prijatelji rade jedno za drugo. Za mene je taj odnos prepun sitnica koje život znače. Za mene je prijatelj sveta reč i za prijatelja sam u stanju da uradim sve bez obzira šta je u pitanju... I onda se vraćamo opet na početak teksta, da li ovako razmišljaju samo „budale“?...

Retki su ljudi koji su u stanju da urade sve za svoje prijatelje. Uglavnom o tome samo pričaju, a kada dođe do konketnog problema, svi se povuku...

Nekako uvek se nađe jedna osoba da pomogne na ovaj ili onaj način i hvala toj osobi do neba, prepoznaće se u ovom pisanijuJ.

Međutim ovo što mi se dogodilo me je navelo da konačno razmislim i o sebi... ali i o svima njima mojim „prijateljima“...

Kada bih počela da nabrajam šta sam sve uradila za svoje prijatelje, pojedinačno, nebi mi bilo dovoljno nastavaka Hari Potera da ispišem sve, ma kakav Hari Poter... Tihi okean bi bio kap u čaši i među nama nije mi ni malo žao... Onda dolazimo na razmišljanje, a šta su oni učinili za mene... E tu ću njih da pustim da se izjasne... ja ću da ćutim i slušam...

Život je more, najdivnija bajka sa dobrim i zlim vilama...

Po nekad se zapitam da li su pametni oni ljudi koji žive izolovani od celog sveta, a ja sada pitam sve „prijatelje“ i svoje i tuđe zašto žive tako...

Hoće li umeti, smeti da mi odgovore...

Jednom mi je neko rekao da se drvo oslanja, na drvo, a čovek na čoveka... Kako vam zvuči ova poslovica???... meni se baš dopada, a posebno mi se dopada, kada naiđe dan D i kada treba da se pokažu junaci na bojnom polju...

Nekima se u životu često događa to bojno polje nekima po nekad, a nekima nikad...

Ali je to idealan momenat kada padnu sve maske...

Ja često radim jednu stvar... neču reći koju...  Da vidim ko će se u kojoj situaciji i kako postaviti...

Reakcije su razne i veoma zanimljive... evo na primer... zamislite da osoba u koju bi trebalo da imate najviše poverenja već više puta, na neku od nemilih situacija odreaguje tako da se sliju sve maske...

Obožavam te momente, jako su lepi za posmatranje. U mojih vrlo lepih godina, nisam se još naučila nekim stvarima i svaki, ali svaki put padnem na istom stepeniku i svaki put se ispalim na istom ćošku...

Svaki put do danas...

Dragi „prijatelji“ i moji i tuđi sledeći put kada budete iskreno zaplakali, kad vam zatreba pažnja, kad vam zatreba savet, kad vam zatreba voda, krov nad glavom, kad vam zatreba vazduh, parče slanine, iskren i topao pogled, da ne pređem na one mnogo krupnije stvari, koje kad, tad naiđu u životu... Setite se ovog mog teksta, dobro, dobro pročitaju svaku reč koju sam napisala ovde... jer će vam to tada u tom „život i smrt“ trenutku biti jedina stvar koju ćete dobiti od specijalne osobe koju ste milion i jedan put isplalili, a zašto... samo zato što ste mislili da će uvek biti tu, e zajebali ste se malo...

 

„Povez ljubavi“

Autor: Šmizla

Da li ste se nekada zapitali šta ste sve u stanju da učinite zbog ljubavi? Da li je iskren zagrljaj i poljubac vredan da pređete preko različitih situacija? Da oprostite preljubu, da trpite ljubomoru, pijanstva, besumučne izlaske sa prijateljima u kladionicu, po kafanama... Da li je... da li je toplota nečijeg tela. lepa reč, poklon, osećaj ispunjenosti vredan da čak zbog svega toga promenite i veru?

Verovatno većina vas nikada nije razmišljala o tome, a i neće sve dok ne dođe u tu situaciju da treba da se suoči sa tim pitanjem, da li ili ne promeniti veru zbog ljubavi?

Svakakva pitanja mi se motaju po glavi, te kad sam poslednji put osetila ovo, te ono, te kad mi je neko rekao volim te, a da je to iskreno mislio, kada...

Jedna moja prijateljica se zaljubila... on je musliman ona je hrišćanka... većina vas bi rekla... pa šta... šta je tu čudno i neobično... sa moje tačke gledišta, ništa... ali...

Sve je počelo sasvim prirodno, kao i kod svakog drugog para. Izlasci, poljupci, sex fantastičan (bar tako ona tvrdi)...

I u čemu je tu problem upitah je ja.

Drama je mnogo složenija nego što sam ja mogla i da pretpostavim, a sve kreće iz sasvim, sasvim običnih stvari...

Ona kaže ja ga volim, pa dobro onda popusti, ona kaže e ne mogu, a ja njoj e onda nemoj... ali nije sve baš tako jednostavno...

Sledeće nedelje treba da se upozna sa njegovim roditeljima koji bar po onome što sam čula od nje žive još uvek u “kamenom” dobu... Bože sve zamišljam neke turke sa sabljama i glave koje vise... užas...ko boj na Kosovu...

Samo što je ovde u pitanju ljubavni boj...

Dakle, šta mi sve žena napriča, te neka bračna pravila, te žena je stub porodice sa zadatkom da širi veru, te tante, te mante, al ono što je meni zapalo za uči je zar...

Molim, rekla sam joj, ti to mene malo z... ma kako je to moguće ženo božija, kako, pa zašto... postavila sam pet pitanja u jednom...

Samo je ćutala, da staviš šal na glavu, ponavljala sam sebi, misleći idi bre da li si normalna... bilo mi je čas tužno, čas smešno, čas... ne znam ni ja...

Kao njeni odgovori i opravdanja, te žena čuva lepotu za muža, te ne razumeš ti to, te on je moderan, al je u pitanju familija...

Samo sam joj poželela sreću, među nama, trebaće joj!!!

Solisti

Autor: Šmizla

U poslednje vreme čujem, ja sam sama, ja sam sam, svi sami, a niko ni sa kim da se ušemi, dakle u čemu je vic, pitam se ja?

Kad zasednem sa mojim drugarom S i on mi veli ma ima nafuranih i sa jedne i sa druge starne. Nafuranih?, šta mu to dođe, kad evo ti odgovora. Naše drage cicke iz sela ili grada sve jedno glume neko ludilo i biraju li biraju, a ni one ne znaju šta! Te da ima besna kola, te debeo konto u banci, te ovo, te ono, dakle sve gluplje do glupljeg i tako tražeći idealne četvorotočkaše one ostaju same do kasnih 30-tih, pa i četrdesetih i tad se sete, e mogla sam i ovog i onog, pa nije bio loš ni Goran, ni Zoran, ni Mile i ne znam ti ni ja ko, al najčešće bude kasno. S druge strane ni muškarci nisu ništa bolji i oni bi leba preko pogače, te da bude lepa, pa i bogata, pa i da ima sise 5 i dupe ne znam kakvo i da ovo i da ono i tako sve probirači i probiračice, a svi soliraju i šatro svima super. A l sve je to samo maskarada...

Tako ti ja odem pre neki dan u grad, kao šatro izašle drugarice na piće, kad ti tamo sve grupice. Devojke same prevrću očima, koa jao bože vidi kakav je, jao fuj, jao ovaj debeo, ovaj ovakav, onaj onakav, kad im neko priđe obavezno ga oduvaju kao da su sve Monika Beluci, pa im se može, ma ajde bre. A ni momci nisu ništa bolji, ova kljakava, ona mršava, ova debela, ova nema sise, ova nije bogata i to se taki vrti u krug, sve mi se čini začaran. I dalje svi kukaju kako su sami, a l su i dalje, pa ko što vidimo solo. Kao neće niko nikog da trpi, niko nikom da pere gaće i čarape, one su kao šatro samostalne (čast onim ženama koje to zaista jesu), a ovamo traže bogatog dedu po principu ti mi se đasvi, đasvi mi se ti, ti mi se đasvi brko debeli i tako... mada su u opticaju i bogate babe ili ti popularno rečeno sponzorke, da vodaju po Kopaonicima i Zlatiborima, morima i jezerima, samo zarad... znate već...

Čini mi se da niko ne razume suštinski zašto se ovo događa, ali da svi izmišljaju neke usrane izgovore. Postavlja se tu ustvari jedno pitanje, o čemu se tu zapravo radi? i šta ti solisti i solistkinje zapravo traže? Postoji li ta nazovi idealna osoba za kojom oni besumučno tragaju, pola svog životnog veka? da li su tu posredi neka pređašnja razočaranja ili se to prosto narodskim izrazom zove preseravanje, možemo samo da se pitamo i da izaberemo da li ćemo da budemo ogorčeni i sami ili taj Žika, Mika i ta Ruža i Persa nisu baš toliko debeli, siromašni i na kraju krajeva loši... neki bi rekli svako ima svoj put u komunizam...

Uvaljivače

Autor: Šmizla

Podstaknuta događajima iz bliže okoline nisam mogla, a da ne primetim da se se ženskim svetom kako u gradu, tako i u vangradskim područjima dešava nešto čudno, kao da je naišla neka ničim izazvana epidemija, zvana udaj se što pre nije bitno za koga samo se uvali. Prosto mi je to bilo toliko prijemčivo da nisam mogla tek tako da pustim da se sve to dešava bez mog direktnog ili indirektnog uplitanja i odlučih da se pozabavim tom problematikom. Dakle ko su te dame, takozvane udavače, da ne kažem uvaljivače, koje ne biraju sredstva toljage, kuke, motike, šta god samo da sčepaju plen. One ne peru kosu na letovanju, od šminke imaju isključivo četku za ribanje poda, sanjaju da primaju „udarce“(ko razume, shvatiće:)) i šta ne rade, ali beže od ekonomske krize. Eto ti ga i polako se krug sužava. Neke od njih imaju i fakultete, samo mi nije jasno koji će im to kada nikada to nepresužno znanje neće praktično upotrebiti, osim u filozofske svrhe, ako im  od prevelike brige da se uvale, jer im je tobože prošao voz, nije sve to dragoceno znanje isparilo iz neoprane glavice... Zanimljivo je osvrnuti se i na njihove majke i one su veoma primamljive za obradu. Uglavnom neuredne ženturače kojima su svi drugi krivi što ne rade, što su ih muževi šutnuli čim su ukapirali da od domaće radinosti znaju samo da sede i čekaju da sve neko drugi uradi, mislim i da zaradi i da uradi. Mislim one su za sebe vanserijske dame, lepotice, boginje. Koje ne briju dlake, kupaju se jednom nedeljno, ali su zato više nego vešto u jednosmernoj komunikaciji, pa kako, vrlo jednostavno, same pitaju same odgovaraju. Ne umeju ni obrazac da popune, ma i šta će im to kad bogate neženje samo čekaju neku takvu štrokušu da im se uvali za vrat i tako, id’te molim vas... Prve dame, lepotice svojim mamama, koje treba držati pod staklenim zvonom, zaštiti od svega, čak i od dizanja kašike, sanjaju o svojim prinčevima u audiju i merdžama koji će na posletku da doleti na metli i odvede ih u svetlu budućnost, ko zna kad se sagledaju svetski i domaći ekonomski aspekti možda ove naše strinke nisu tako ni glupe... razmislite podrobno o tome...