Životna priča

 Talenat Vam niko oduzeti ne može

Autor : Vesna Apostolović


Zoran Ilić, spada u retku kategoriju umetnika i tipičan je primer da veliki ljudi koji su svojim talentima kadri da postignu prelepe stvari, potiču iz malih i neretko siromašnih sredina. Kako kaže rođen je kao treće dete u po njegovim rečima "seljačko-radničkoj" porodici, gde je sticajem okolnosti rano naučio šta je život i radeći seoske poslove stekao radne navike.

-Talenat sam nasledio od oba roditelja, mada se od njih niko nije bavio muzikom. Prvi moj kontakt sa scenom je bio na takmičenju pevača amatera, kada sam imao svega 14 godina, dok su nastupi i kafanama došli nešto kasnije kada sam imao 19 godina -priča Zoran.

Da je muzika put kojem treba da se posveti vrlo brzo je shvatio, izvanredne glasovne mogućnosti, malo koga su ostavljale ravnodušnima, ali kako je vreme odmicalo za napredak nije bio presudan talenat.

-Kada sam ja počinjao u kulturno umetničkom društvu, talenat je bio presudan faktor za uspeh. Isključivo je bilo važno kako pevate i samo sopstvenim radom mogli ste napraviti ozbiljnu karijeru.
Danas je nešto drugačije, ja volim da kažem, "Para vrti gde burgija neće"! i zasita je tako. Koliko vi samo imate talentovanih pevača koji nemaju šansu da iskažu svoje glasovne potencijale, verujte, jako mnogo. U današnje vreme se muzika više gleda nego sluša i danas vi  treba da platite da biste pevali, dok se nekada plaćalo muzici da vas razgali u kafani- kaže Ilić.

I doodaje da se današnji "kvalitet" isključivo meri debljinom novčanika i da je parama možete apsolutno sve, ne morate da umete da pevate, ne morate da znate ništa, ako imate para da platite ulaziti bez problema u pevačke vode.

-Imao sam priliku da upoznam mnoge pevačke asove, abardove naše dobre stare narodne muzike, ali i da saznam da za tekst pesme, bez muzike, aranžmana i stidija treba da izdvojite i po nekoliko hiljada evra- tvrdi Zoran.

Svoje nastupe u kafani nikada neće zaboraviti, kaže da je svaki nastup anegdota za sebe.

- Sećam se, jednog nastupa, kada je jedan pijani gost tražio da pevam samo za njega i ispunjavam njegove želje. Međutim, pošto on nije bio jedini gost u kafani, nisam smeo da zapostavim ni ostale goste i ovaj se naljutio i iz besa me gađao flašom. Međutim, ja sam nekako dočekao tu flašu, ona se odbila od moje ruke i vratila tom istom gostu i razbila mu tanjir koji je stajao na stolu ispred njega. 
Ovaj se toliko zbunio da je izleteo iz kafane i "zaboravio" da plati račun. Cela kafana je prasnula u smeh, likujući što je ovaj otišao, jer je celu noć samo dosađivao ostalim gostima- kroz osmeh se priseća Zoran.

I na jednom od prvih koncerata Zoran je doživeo isto nešto veoma simpatično, za šta kaže da će se sećati dok je živ.

- Dok sam čekao da me prozovu, voditelju sam prijavio da ću pevati pesmu "Od izvora dva putića". Međutom kada sam došao na red mene je obuzela takva trema da sam zaboravio naslov pesme i voditelju na pitanje šta ću pevao, odgovorio "Otpevaću od Izvorinke dva putića" , cela sala je vrištala od smeha, a ja propao u zemlju od stida- priča nam Ilić.

Umetnik u daljoj karijeri planira da neguje dobru kafansku pesmu po kojoj je i prepoznatljiv, ne podržava pevanje na plej- bek i ne razume pevače koji propuštaju prilike da iskažu svoje glasovne sposobnosti u živom nastupu. Sve ljubitelje dobre pesme, obradovaće i onim pemama koje najviše voli da izvodi, a među njima su " Još te nešto čini izuzetnom", a i " Selo moje" jer nikada nije zaboravio svoje Ličje u kom je odrastao i prvi put i zapevao.

 









Rade Belić – Intervju

Autor: MaLena

Ako ne možemo biti braća, budimo ljudi...

U slepoj ulici sa vremenom. Pripada generaciji "bivših" ljudi i vremenu kada se po očima prepoznavala ili dobrota ili pokvarenost duše. Vremenu kada je "čist obraz" značio više od novca, jer voda može sve drugo da opere, ali obraz nikad...

Koliko malo treba pa da zaborav uzme čoveka pod svoje? Ali, oni koje sećanje i dalje dobro služi sećaju se njega, Radeta Belića ili je možda bolje reći Lepog Radeta. I danas uredan, kulturan, učtiv, bez obzira na uslove i situaciju u kojoj živi. Gospodin uvek ostaje samo to, gospodin...

Kaže mi da postoje samo tri uloge na filmu: glavna, najveća i najteža. On trenutno igra ovu treću, ali ovaj put ne glumi, već je hrabro živi u stvarnom životu. A iza njega je na desetine filmskih, pozorišnih i televizijskih uloga po kojima je bio poznat širom bivše Jugoslavije: "Medeni mesec", "Horvatov izbor", "Putovanje u Vučjak"...  Kaže da u životu šta nije mogao mukom, uradio je lakoćom, pa je tako i kao jedan od najboljih studenata za svega dve godine završio Fakultet političkih nauka. Bio je sve: dobar sportista, novinar, glumac, pevač anđeoskog glasa. Danas sklonjen u svoje uspomene, patnju i bolest. Dok je još bio fizički u stanju, odigrao je kraće uloge u našim serijama: "Porodično blago", "Gore-dole" i "Srećni ljudi". A onda su usledili pregledi i odlasci lekaru. Slavuj je odložio svoju gitaru, prestao da peva, glumi i više nije imao mogućnosti da obezbedi sredstva za život. Da krene napred više nije mogao, a da krene nazad više nije imao gde...

Pokazuje mi ožiljak od operacije preko stomaka. Obolela kičma, migrena, a na trenutke često izgibi i vid. Pored svih dokumenata i dokaza nekad priznatog umetnika, stoji i onaj koji danas jedino ima-izbegličku ličnu kartu. Toliko skroman, bez imalo pohlepe ili zavisti u očima, ovaj čovek već jedanaest godina živi u jednoj baraci izbegličkog kampa. U razgovoru vodi računa da nikog ne uvredi, nikog da potceni, a on je izgleda zaboravljen od svih. Pitam ga zbog čega ne pita stare prijatelje da mu pomognu, a on odgovara: "Ne znam da li bi imali osećaj za sirotinju, imaju i oni svojih problema". Kroz poluosmeh mi kaže- "Znate li gde su se nalazili najškolovaniji prodavci? Na buvljaku. Tamo smo se sastajali mi glumci, lekari, pevači, profesori. Ja sam na veresiju dobijao telefone i tamo ih prodavao da preživim".

Začetnik rege folka, pokazuje mi album koji je bez njegovog znanja izdat u inostranstvu od čega nije ni dinara dobio. Požutela autorska prava u starom koferu...

Danas živi od socijalne pomoći, pomogne mu brat ili proda neku svoju pesmu, ali vrlo retko. Pitam ga kako izdržava, a on mi zagledan u jednu tačku kaže: "I sam se pitam. Gde si bio- nigde, šta si radio- ništa. Zato me danas nervira kada kažu za nekog glumca ili pevača: On je zvezda! Zvezde su na nebu, a ja sam bio umetnik. I zato kažem, ako ne možemo biti braća, budimo ljudi..."

Istorijski gledano, gej je sasvim ok!

Piše: Sanela Kesegi

Ako krenemo od toga da u istoriji nema podataka o tome da su istopolni odnosi i gej brakovi nešto što je izopačeno i eventualno zabranjeno, susrećemo se sa velikim problemom kod onih koji slepo veruju u svetost braka posmatrajaći ga jednostrano kao heteroseksualnu ekskluzivnost. Naprosto se nameće pitanje ko je to i kada zaključio i pre svega kojim pravom da biti gej, kako bi se moderno reklo eventualno nije ok?!

Naime, još u grčkoj mitologiji ima mnogo gej parova, što činjenično svedoči o tome da homoseksualnost nije nikako tekovina modernog doba i da pre svega, ako posmatramo iz duše ljubav nije jedostrana i ograničena na ono što pojedinci opravdano ili manje opravdano svrstavaju pod jedino prihvatljivo, a to je hetero.

Među mitološkim parovima posebno su zanimljivi grčki junaci u Trojanskom ratu, a to su Ahilej i Patroklo.Određeni izvori navode da je njihov odnos bio i više od prijateljstva i da su zapravo bili ljubavnici. Zbog svoje naklonosti prema Patroklu Ahilej bira da pogine za njega ne samo dok je bio živ, nego i posle njegove smrti.

Ahilej bira da umre u mladim danima i da stekne herojsku slavu odlučivši da ubije Hektora. Znao je da će poginuti ako pomogne svom ljubavniku Patroklu i ubije Hektora, kao i da će ukoliko ga ne ubije umreti od starosti u svom zavičaju. Pošto mu je sudbina odredila pomenutu odluku, Tetida, znajući da se Ahilej neće vratiti ako krene u pohod, sakriva ga na Skiru gde ga pronalazi Odisej.

Nakon smrti svog prijatelja Patrokla, Ahilej se zariče da ga neće sahraniti sve dok na lomaču ne donese Hektorovu glavu i oružje, kao i dvanaest trojanskih mladića što, kao što je i rečeno, čini. Verovalo se da su Ahil i Patrokle i posle smrti ostali zajedno i da sa svojim prijateljem Antilohom žive na ostrvu Leuki, na ušcu Dunava, grčka mitologija obiluje ovakvim primerima.

Ako krenemo korak dalje, saznaćemo da jeinteresovanje za homoseksualne parove bilo veoma izraženo u doba prosvetiteljstva. Bez obzira na to prosvetitelji ovim pitanjem bavili direktno ili indirektno, pokazali su se kao znatno pozitivniji i dosledniji od svojih prethodnika. Naime, takvi stavovi nisu podrazumevali homoseksualnost samih autora niti njihovo lično odobravanje takvog ponašanja. Budući da su filozofi bili prvi koji su pojmili stanje stvari, njihova uspešnost u nastojanju da prosvete druge zavisila je od njihove sposobnosti da prevaziđu lične preference i prouče sve oblike ljudskog ponašanja ne osuđujući pojedinačne devijacije. Među volterom iskazima mogu se spoznati sledeće sitacije. Naime sam Volter je tokom boravka na dvoru Fridriha drugog imao jedno homeseksualno iskustvo i kada mu je partner predložio da to ponove, filozof mu je odgovorio čuvenom rečenicom- “Jedanput filozof, dvaput sodomit”. To što on nije otvoreno odobravao homoseksualnost delimično se može protumačiti kao pokušaj samoodbrane, budući da su njegovi protivnici pokušavali da mu pripišu upletenost u neke homoseksualne intrige, ne bi li ga tako ućutkali i diskreditovali. Najvažnije je da njegovi lični stavovi nikada nisu kompromitovali njegovu odluku da prvo pokuša da shvati homoseksualnost, pre nego što je eventualno osudi.

O homoseksualnosti ima dosta podataka u memoarima Marije Antoanete, gde citati svedoče o osećaju stasti prema istom polu i to nije bio usamljen primer u kraljevstvu.

Prva lezbejska organizacija u Americi je osnovana 1955 godine u San Francisku i zvala se Daughters of Bilitis (Bilitisine Ćerke) – DOB, svojevremeno je delovala doista od zapadne do istočne obale Sjedinjenih Američkih Država. Časopis koji je organizacija izdavala ''The Ladder'' (Merdevine), dospeo je u ruke hiljada lezbejki širom zemlje, a uticaj njenih članova na feministički pokret u Americi - - imao je seizmičke posledice.

Prvih 8 žena koje su osnovale DOB bile su svesne ovog rizika. Dok su zamišljale privatni klub u kojem bi se slobodno susretale, prve sastanke su držale u sopstvenim domovima. U početku, planirana su tri sastanka mesečno - poslovni dogovor, druženje i diskusija. Ime organizacije takođe je moralo ostati diskretno. ''Bilitis'' je ime iz pesme Pierra Louysa i vezivano je za grčku pesnikinju Sapfo, dok ''ćerke'' predstavlja ustupak američkoj tradiciji organizovanja ženskih grupa, koja počinje sa ''Ćerkama američke Revolucije'', i sl. Tako su nastale ''Bilitisine ćerke''. Za ljude spolja - bio je to klub pesnikinja.
Krah je usledio 1970. godine, sa krizom magazina ''Ladder'', koji je do tada bio izdavan i distribuiran iz kalifornijske redakcije. Od 1968. urednički kolegijum je imao simpatije za ženski pokret, no tadašnja predsednica DOB-a bila je više simpatizerka Pokreta za gej prava. Ozbiljna razmimoilaženja predviđana su za Konvenciju DOB-a 1970. godine, tek, neposredno pre konferencije, cela produkcija i distribucija magazina prebačena je tajno iz Kalifornije u Nevadu, u jedan od lokalnih ogranaka, prepuštajući tako ceo magazin feminističkom pokretu, a napuštajući gej agendu. ''Merdevine'' su zanavek izgubljene, a DOB se. nikada nije oporavio. Magazin je prestao da izlazi u avgustu 1972. godine.

I nacistička Nemačka ima svoju homoseksualnu istoriju sa osvrtom na činjenicu da su homoseksulaci bili najveće žrtve nacističkih zločina i da je to spomenuto samo u nnekoliko istorijskih radova, uobičajenih za taj period. I ti istoričari su izgleda nerado spominjali takve činjenice, iako su desetine, a možda i stotine hiljada homoseksualca bili internirani u nacističke koncetracione logore. Oni su bili podređeni i nalazili su se na najnižoj poziciji u hijerarhiji logora. Bili su subjekti zlostavljanja ne samo stražara već i zatvorenika i mnogi od njih su u tim uslovima nastradali.

Na posletku ne treba da zaboravimo da je homoseksualaca bilo i u porodici Karađoršević i da je to bio Božidar Karađorđević koji se radije družio sa skitnicama i umetnicima, nego sa carevima i kraljevima.

Rođen je bogat, a umro je kao puki siromah, večni izgnanik, svetski putnik i radoznalac, poliglota bez korena, autor putopisa o Indiji koji je postao "best-seler" u Parizu, Londonu i Njujorku; i kasnije jedan od najboljih zlatara i draguljara u Parizu. Bio je i prijatelj Sare Barnar, Marije Baškirčeve, Pjera Lotija, Antona Bruknera, slikara simbolista i intimista; kao i Bolivarovih socijalista.

Svoje homoseksualne naklonosti nikada nije krio, umro je u 46. godini.